Круна Пешићевог рада - на клупи родне Србије против "друге куће" Немачке

Пре 30 година Светислав Пешић је на клупи националне селекције Немачке направио једно од највећих изненађења у историји репрезентативних такмичења доласком до злата.

До тог момента био је са тренерске стране  познат као селектор антологијског јуниорског састава, златом окићеног, у Бормију 1987, а од клупског искуства има трофеј првенства и купа Југославије са Босном.

Атипично и одважно се одлучио да преузме клупу Немачке. "Зар Немци играју кошарку?“, било је подругљиво питање на које је Кари одговорио уз знак узвика те 1993. године.

"Ја сам им много више од злата донео, и себи сам донео јер сам тамо постао прави тренер. Немачка кошарка је мени помогла много јер сам таленат претворио у искуство и квалитет", рекао је Пешић дан пред финале.

На клупи Албе је дошао до првог европског трофеја за немачке клубове у Купу Кораћа 1995. године. Кад је гигант Бајерн Минхен одлучио да оснује кошаркашку секцију, знали су кога да зову. Поставио је темеље стабилног евролигаша, где његов син Марко има улогу генералног менаџера. Онај Марко који је био успешни немачки репрезентативац.

На дан победе над Американцима у Индијанаполису, 5. септембра 2002, нова генерација Орлова је 21 годину касније савладала Литванију. Симболике на претек. "Шамар дрим-тиму“, речима Слободана Шаренца, водио је нашу селекцију до последњег злата.

"Ми, светски прваци. Играчи и ја у средини. Десно Аргентинци. Лево немачка репрезентација, 11 од 12 играча су моји. Из мог времена у Алби и репрезентацији. И син Марко у екипи. Помислио сам тад да одмах престанем да будем тренер. Задовољство које се не заборавља. Вероватно је и то нека мотивација да сам и даље у кошарци“, рекао је Светислав Пешић на промоцији аутобиографије "Мој пут“.

Изгледа да његов пут још није готов. Исписано је ново поглавље са сигурним срећним крајем, само је питање да ли златним или сребрним словима.

Надамо се да ће поново гледати са средине и да ће Немци бити са леве стране.