Србија против Канаде - повратак светске силе или рађање нових главних актера (10.45, РТС 1)

Пре 60 година репрезентација СФРЈ дошла је до прве медаље на Светском првенству у кошарци, сребро освојено у Бразилу. Једини пораз нанео нам је домаћин, потоњи првак. Шест деценија, пет злата, три сребра и две бронзе касније, један тријумф нас дели до доласка до сигурног подијума. Мада, за разлику од кошаркашких предака из 1963, овим момцима би један једини пораз од Италијана значио да су дошли до злата.

Победом Канаде против Словеније, Србија је остала међу две најбоље европске селекције на Мундобаскету и самим тим се директно пласирала на Олимпијске игре у Паризу наредне године. Главни циљ, завртан од првог дана, испуњен. Суочавамо се са онима којима смо се захваљивали до пре два дана. Медаља је у питању

Судар Србије и Канаде јесте сусрет кошаркашке силе и оне која то жели да постане. Традиције против пројекта. Колективног знања против индивидуалног талента.

НБА имена постављају нове границе

Сем Торонто репторса, Стива Неша и Светског првенства 1994, не постоје никакве друге асоцијације на помињање канадске кошарке.Ова генерација намерава да то промени.

"Отварање врата“ НБА лиге не само да је годило талентима са других континената, већ и суседној држави. У претходних 10 година је из земље хокеја, снега и Џастина Бибера придошло неколико врло значајних играча, од вeликих звезда, НБА шампиона до поузданих играча улоге. Колико год се причало о томе ко нама није играо, ваља напоменути да су се Канађани одлично снашли у сличном проблему.

Нема Џамала Марија и Ендруа Вигинса. Ко зна зашто је то добро?

Шпанац Ђорди Фернандес уноси европско знање међу атлетски моћне појединце, навикле на НБА стил. Већ је остварио огроман успех самим полуфиналом и директним летом за Париз, све остало биће нова златна, боље рећи платинаста, страница у историји канадске кошарке. По погледу на таленат, овај састав је за то предодређен.

Шеј Гилџис-Александер је први кандидат за МВП-а првенства. Најбоље играчке године и узлет ка врхунцу каријере виде се на сваком његовом секунду на паркету. За 30.4 минута на паркету просечно бележи 25 поена (89 посто са пенала, 55 посто из игре), 7.2 скока, пет асистенција, 1.7 крађа и тек 1.3 изгубљене лопте. Незаустављив у продорима, периодично доброг шута. Лепота га је гледати.

Ас Њујорка Ар Џеј Берет је "локомотива“. Снажан, велик, скочан, леворук, мада му се можете одмаћи повремено на шуту са дистанце. Уме да претера. За Богана Богановића ће бити задужени Лу Дорт и Дилон Брукс, мишићави играчи улоге задужени за дефанзиву и шутирање отворених тројки. Умеју понекад, ако се поред Шеја изборе, да искреирају са лоптом у рукама.

Никел Александер-Вокер игра одличан турнир са 10 поена и 40 посто за три.

Контраст на центарској позицији. Ветеран у националном дресу хипи имиџа Кели Олиник је класична "стреч" петица. Тројке су му драже од јаворовог сирупа. Двајт Пауел је прави атлета, идеалне грађе за кошарку, окретан, брз и изузетно скочан.

То су носиоци. Остатак тима је далеко од тог квалитета. Ето једне од мана нашег ривала.

Декласирањем Француске 95:65 показали су пун потенцијал. Нема шале. Надовезали су се са 128:73 против Либана и ништа мање импресивних 101:75 против Летоније, најпријатнијег изненађења првенства.

Друга фаза почела је неславно поразом од борбеног Бразила 69:65. Били су на ивици испадања у дуелу са Шпанијом, али су са 27:12 у последњој деоници показали да постоји карактера у њима.

Словенци су се носили с њима тек 20 минута. Издржали би и дуже да су схватили да им судије нису главни противник.

Канађани су свесни својих квалитета. Финале против колега из САД био би сан снова за њих. Реално, и за НБА. Трчаће, скакаће, гребаће и шутираће колико год буде било потребно за излазак из кошаркашке маргине у којој су таворили до сада.

Српски корак ближе антологијском успеху

За разлику од Канађана, "орлови" желе да се врате међу кошаркашку елиту. Пост без медаље траје пет година, прошла су за то време три велика такмичења.

Показали смо да смо у најлепшем светлу кад смо под потешкоћама. Откази, прелака група без конкурентног ривала, нови пораз од Италијана, борба за Боришу и степња због лоших вести. Све се скупило у мечу са Литванијом – мотив, припрема, концентрација, оштрина, агресивност, дисциплина и заједништво. Литванцима ће једина утешна успомена из Маниле бити славље над Американцима за бољи пласман у другој групној фази.

Растерећеност након избореног пласмана на Олимпијске игре неће донети опуштање. Канада је опасна, али неискусна на овом нивоу. С друге стране, српској кошаркашкој репрезентацији се све осим медаље сматра неуспехом. Ствар васпитања. Сагињање унапред на подијуму због качења медаље око врата призор је уз који су наши играчи одрастали. Сад имају прилику да се придруже својим узорима. Неки и да обогате витрине.

Капитен Богдан Богдановић је после аутодеструкције против Италије подигао ниво игре који се од њега очекивао уз приказ потпуно лидерске зрелости.

Никола Милутинов са својим сетом карактеристика центра старог кова намеће ауторитет у рекету на обе стране терена. Алекса Аврамовић је прошао трновит пут од ширих састава у Фиба прозорима до "ударне игле" српске одбране. Тандем Јовића, ветеран и дебитант, импресионирају квалитетним доприносом, свако на свој начин. Филип Петрушев се показао као поуздана опција са клупе, захваљујући поентерској развноврсности. Не треба да се изоставе ни остали, једнако усмерени на тимску добробит и успех.

За разлику од Литванаца, чији нам је стил игре познат, Канада, нарочито ова, представља нам егзотичног противника. Играју брзо као Американци, али не "дивљају“. Атлете "укроћене“ у систем.

Сетислав Пешић је прошао путању од легенде коју је "појео зуб времена“ до поново омиљеног генија из Пирота. Не сумњамо да ће уз одличан стручни штаб успети да пронађе мане ривала, те могућа решења.

Наши кошаркаши знају да су већ сада јунаци. Шта год да учине, биће то шлаг на торти. Нек то буде она слављеничка. За 1963, традицију, континуитет, хук хиљада људи испред Градске скупштине, земљу кошарке.

За Боришу.

"Сви за једног, један за сви“.