Партизан у Евролиги – кошаркашке свечаности, четири фајнал-фора и једна титула

Између свог првог наступа у Купу шампиона против чешке Збројовке у сезони 1976/1977. и утакмице против Галатасараја 11. априла 2014. у Истанбулу, Партизан је једном освојио титулу шампиона Европе, још три пута био међу четири најбоље екипе на Старом континенту, два пута је заустављен у ТОП 8, а четири пута у ТОП 16 фази Евролиге (три пута у групи и једном у осмини финала), коју ће након осам година поново играти наредне сезоне.

Откако се о шампиону Европе у кошарци одлучује на фајнал-фору, Партизан је, са своја четири наступа, на 10. месту по броју учешћа на завршним турнирима, међу 28 екипа које су имале прилику да одиграју бар један.

Црно-бели су освојили Евролигу 1992. године у Истанбулу, заузели треће мести у Гану 1988. године, да би десет година касније у Барселони и 2010. у Паризу остали четвртопласирани.

1988 – БЕКОС и фајнал-фор у Гану

Сезона 1986/1987. почела је за Партизан сменом тренера – након пораза у Шибенику и Сарагоси Владислава Лалета Лучића заменио је тада млади помоћник Душко Вујошевић, а завршена је освајањем титуле шампиона Југославије, прве након шест година.

Млада шампионска екипа у којој су већ били Дивац, Паспаљ, Савовић, Грбовић, Ђорђевић и Иво Накић остала је на окупу пред почетак сезоне 1897/1988, појачана Мирославом Пецарским. И Предраг Даниловић је био у црно-белом, али без права наступа због спора са сарајевском Босном.

Као шампион државе, Партизан је у квалификацијама за финалну групу тада Купа шампиона лако прошао мађарску Дожу. Реновирање новобеоградске Хале спортова није било завршено пре почетка такмичења, па су прве две победе у финалној групи, против Нашуе и Ортеза, остварене у "Пиониру".

Београдске кошаркашке свечаности

Након успеха и у Барселони, Партизан је пред 8.000 људи у ушминканој и проширеној Хали спортова победио солунски Арис, актуелног грчког и европског шампиона са Галисом и Јанакисом у екипи.

Уследио је низ чувених утакмица на Новом Београду који је по угледу на неке друге културне манифестације у главном граду, назван БЕКОС – Београдске кошаркашке свечаности. Редом су пред препуном двораном падали Макаби, Трејсер, Барселона…

Са девет узастопних победа, Партизан је већ три кола пред крај такмичења у групи обезбедио прво место и учешће на фајнал-фору у белгијском Гану – првом тако форматираном завршном турниру у историји најјачег европског такмичења.

Кобни Макабијеви Американци

Након припрема на Петроварадину, Партизан је са великим амбицијама отпутовао у Белгију, где су га поново чекали Макаби, милански Трејсер и Арис. У полуфиналној утакмици, црно-бели су играли против Макабија, екипе која је у Ган стигла захваљујући победи у последњем колу групне фазе управо против Партизана.

Иако је у једном периоду утакмице имао двоцифрену предност, млади Партизанов тим није издржао бреме фаворита и неугодну атмосферу коју је створило неколико хиљада Израелаца.

Поразу од 82:87 највише су допринели Макабијеви Американци, Ги са 34 поена, Симс са 18 и Барлоу са 11. Дан касније, у борби за треће место, савладан је Арис резултатом 105:93.

Из данашње перспективе, када временска дистанца показује да је ово, вероватно, била најбоља екипа у Партизановој историји, делује да су црно-бели у Гану били велики фаворити и да је пропуштена огромна шанса да се већ тада освоји Куп шампиона.

Ипак, не треба превидети да су у том тренутку, у екипи без странаца, најискуснији кошаркаши били Обрадовић и Савовић са 28 година. Паспаљ и Накић имали су по 22, Ђорђевић и Пецарски 21, Дивац 20 а тренер Вујошевић само 29 година.

1992 – Сезона у којој је Европа за тренутак заћутала

Лета 1991. године, управа Партизана је у Београду тражила новог тренера, док је Жељко Обрадовић био у Поречу на репрезентативним припремама пред Европско првенство у Риму.

Не видевши бољу замену за Душка Вујошевића, који је поднео оставку после глатког пораза од Југопластике у финалу југословенског првенства и завршио у Црвеној звезди, Драган Кићановић је предложио да се на место првог тренера постави актуелни плејмејкер Жељко Обрадовић.

Председник Радојица Никчевић, Драган Тодорић и Ђорђе Чоловић били су зачуђени предлогом, али су га визионарски прихватили. Као противтежа Обрадовићевом неискуству, Александар Николић је постављен на место стручног сарадника.

Партизан је прилику да игра против најбољих европских клубова те сезоне добио захваљујући промењеном систему најјачег европског такмичења.

Ново име и систем такмичења

Дотадашњи Куп европских шампиона, ФИБА је преименовала у Европску лигу. Могућност да се такмиче стекли су вицешампиони националних првенстава, па чак и неки слабије пласирани тимови из најјачих европских лига.

Тако је и Партизан, поражен од Југопластике у прошлогодишњој финалној серији последњег Првенства Југославије у којем су наступали и тимови из Хрватске, заслужио место у другом квалификационом кругу. У две утакмице убедљиво је побеђен мађарски Солнок збирним резултатом 181:137.

Због повећаног броја учесника, тимови су након квалификација, за разлику од пређашњих сезона, били распоређени у две групе од по осам екипа. Партизан је доспео у групу Б са Хувентудом, Естудијантесом, Филипсом из Милана, Бајером 04, Арисом, холандским Комодором и белгијским Маес Пилсом.

Просек старости Партизанових играча у истанбулској сезони био је 21,7 година. У тиму није било странаца. Екипу су пред почетак сезоне напустили Жарко Паспаљ, Мирослав Пецарски, Марко Ивановић, Оливер Поповић и Жељко Обрадовић, који је добио нову улогу.

Из ИМТ-а су се вратили Влада Драгутиновић и Славиша Копривица. Из Звезде је дошао Млађан Шилобад, а из новосадског НАП-а Жељко Ребрача. Најискуснији играч новог тима био је Драган Шарић, придошлица из Војводине. Зоран Стевановић, Иво Накић и Никола Лончар остали су у клубу уз бековски тандем Предраг Даниловић – Александар Ђорђевић, предводнике и најбоље стрелце екипе у шампионској сезони.

Партизан де Фуенлабрада 

ФИБА је донела одлуку да због рата који се распламсавао у Хрватској, тимови са простора Југославије морају као домаћини да играју ван земље. После обављених припрема у Будви и на Копаонику, где су остварени добри резултати у припремним утакмицама, одлучено је да ће Партизан као домаћин утакмице Европске лиге играти у Фуенлабради, предграђу Мадрида.

Партизан је са девет победа и четири пораза освојио четврто место у Групи Б, последње које је водило у четвртину финала. Битна победа за пролазак остварена је "на домаћем терену" у Фуенлабради против Хувентуда, када је Зоран Стевановић пред крај меча погодио два слободна бацања, а Славиша Копривица блокадом на другој страни терена сачувао победу – 76:75.

У серији на две добијене утакмице чекао је Кнор из Болоње, првопласирани из групе А. Кнор је имао предност домаћег терана, а пропозиције су биле такве да је у првој утакмици Партизан био домаћин.

Једна утакмица у Београду 

ФИБА је дозволила да се утакмица одигра у Београду. У "Пионир" није дошло више од 4.500 гледалаца, а ентузијазам београдских навијача није био на нивоу из Фуенлабраде. Црно-бели су победили резултатом 78:65.

Прва утакмица у Болоњи тесно је припала домаћинима – 61:60. Узбудљива мајсторица завршена је победом Партизана 69:65. Памти се закуцавање Зорана Стевановића које табла није преживела.

Уследила је пауза од скоро пола сата која је пресекла добар почетак Италијана. Гађајући их различитим предметима, разочарана болоњска публика испратила је црно-беле на фајнал-фор.

Три поена, три поена! Време је истекло! 

Филипс из Милана и страшни Доукинс у дворани "Абди Ипекчи" нису спречили Партизан да се пласира у финале. Хувентуд је у шпанском окршају убедљиво савладао Естудијантес и заказао трећи сусрет са Партизаном те сезоне – 16. априла 1992. године.

После добре игре у првом полувремену, црно-бели су имали вишак од шест поена – 40:34. Средином другог дела игре Партизан је водио и са максималних 55:45, али се до краја утакмице предност полако топила.

Играо се последњи минут меча, а на семафору је писало 68:68. Виљакампа је промашио слободно бацање (шутирало се "један за један") али је лопту ухватио Моралес и изнудио пети прекршај Даниловића.

И Моралес је промашио пенал, али је Томпсон у скоку лопту ћушнуо до Ђофресе. Ђофреса је потрошио 20 секунди па кренуо у продор, лако обишао Ђорђевића и погодио преко Стевановића из тешке позиције.

Лопта је прошла кроз обруч и упала право у руке Моралесу који је наивно, не дајући времена својим саиграчима да се поставе у одбрани, уручује Копривици. Копривица изводи лопту до Ђорђевића, а он јури поред десног аута, зауставља се пред линијом за три поена, наскаче на шут ногама окренутим готово ка бочном ауту и ротирајући тело у ваздуху испаљује лопту ка кошу – и доноси Партизану до сада једину титулу првака Европе.

1998 – Осам пораза заредом па фајнал-фор у Барселони

Невиђено у дотадашњој клупској пракси, након Жељка Обрадовића, ниједан тренер Партизана у последњој деценији 20. века није саставио ни целе две сезоне на клупи.

Бора Џаковић, Ранко Жеравица и Мирослав Мута Николић освојили су од 1994. до 1997. године три узастопна Првенства Југославије, први пут откад се у њему такмиче само клубови из Србије и Црне Горе.

Николић је црно-беле довео и до осмине финала Евролиге, где је поражен од Олимпијакоса, па је на клупи дочекао и почетак следеће сезоне – 1997/1998. Најбољи стрелац екипе Мића Берић напустио је Партизан. Језгро тима које је већ три године остало слично појачали су Владимир Ђокић и Мирослав Радошевић, најбољи стрелац прошлогодишњег првенства.

Тренер Николић амбициозно је најавио поход на врх Европе, али после солидног европског почетка уследио је низ од осам пораза. Након онога у 13. кола против грчког АЕК-а у Београду, Николић је поднео оставку.

Његов помоћник Милован Киме Богојевић преузео је екипу и успео да је победама против Тимсистема из Болоње и АЕК-а у Атини "угура" међу 16 најбољих.

Освета Олимпијакосу и пораз од Даниловића и Нестеровића 

У осмини финала чекао је прошлогодишњи дужник, шампион Европе Олимпијакос, и даље са Дудом на клупи. Партизан је одмах направио брејк у Атини (78:74) и завршио посао у препуном "Пиониру" (72:60).

У четвртфиналној серији протиув ЦСКА одиграна је утакмица више, али је епилог био исти. После прве победе у Београду (87:72) и убедљивог пораза у Москви (52:77), Партизан је после мајсторице на домаћем терену (89:77) обезбедио пласман на фајнал-фор у Барселони, трећи у клупској историји.

Будући првак Европе, Киндер из Болоње, био је у полуфиналу препрека преко које се није могло. Партизан је страдао од својих Даниловића и Нестеровића. Већ после првог полувремена, у којем су играчи Киндера из игре промашили само два пута, победник се наслућивао.

Ни утешна утакмица за треће место није прошла много успешније. Још једна екипа из Италије, Бенетон из Тревиза, била је боља – 89:96. На фајнал-фору у Барселони Партизан су представљали Луковски, Дробњак, Радошевић, Томашевић, Варда, Копривица, Чубрило, Дозет, Ђокић и капитен Харис Бркић.

2010 – Довиђења Тел Авив, добро јутро Париз и Француска

Партизан је пред почетак сезоне 2009/2010, као представник Евролиге, добио привилегију, али и озбиљан задатак да оде у Америку и одигра утакмице са НБА екипама Финикса и Денвера.

Пред Стодемајера, Горана Драгића, Гранта Хила, Кармела Ентонија и Ненеа пошла су Партизанова деца – Синовец, Милошевић, Ђекић, Лешић, Весели, Митровић, Лучић, уз искусније чланове прошлогодишње екипе Божића, Ракочевића, Вранеша и Рашића.

Душан Кецман се вратио, после годину дана, из Панатинаикоса. На америчко путешествије, као прво појачање, кренуо је и Алекс Марић, аустралијски центар српског порекла који је дошао као непознат играч са малом минутажом у шпанској Гранади, а отићи ће наредне године из Партизана у Панатинаикос као најбољи центар Европе и члан најкорисније петорке Евролиге.

По повратку из Америке, једногодишњи уговор је потписао и Лоренс Робертс, крилни центар којег се Црвена звезда одрекла после незгодне повреде.

Планирани и већ договорени повратак Милтона Паласија се изјаловио, пошто Американац није дошао у Београд у договорено време и Партизан је одлучио да га не чека. План Б за довођење плејмејкера спроведен је тек непосредно пред прву утакмицу против Уникахе у "Пиониру". Лестер Мекејлеб дошао је из мало познатог турског Мерсина, а отићи ће наредне године из Партизана у Монтепаски Сијену као члан друге најбоље петорке Евролиге.

"Видимо се у Београду"

Осим Уникахе, у Партизановој Групи Б били су Олимпијакос, Ефес, Ритас и Орлеан. Уникаха је на старту славила у "Пиониру", али су Марић и Мекејлеб одмах наговестили да ће бити много кориснији него што су навијачи могли очекивати читајући им дотадашње кошаркашке биографије.

Навијачи Партизана још добро памте 25 поена Рашића за победу над Олимпијакосом, скок-шут Кецмана за победу против Ефеса и Вујошевићеву "претњу" након пораза у Литванији: "Видимо се у Београду", након које је Ритас из "Пионира" испраћен са округло 30 поена мање на својој страни семафора.

Са пет победа и пет пораза Партизан се као трећепласирани у групи, четврту годину у низу, пласирао у ТОП 16 фазу такмичења.

Ламоника пред телевизором

У новоформираној групи били су Маруси, шампион Европе Панатинаикос и непоражена Барселона. Алекс Марић, играч који је био темељ Партизанове игре, повредио се и није могао да игра другу фазу такмичења.

Црно-бели су већ у првом колу направили велико изненађење у Атини, а затим и против непоражене Барселоне у "Пиониру" који, вероватно, никада није био пунији.

Пит Микел је сналажљивим шутем у последњим тренуцима утакмице покушао да извуче победу. Лопта је испала из обруча, а Робертс је скочио и ћушнуо је што даље од коша. Није моћна Барса хтела да се помири са поразом, па је судија Ламоника морао дуго да гледа снимак и коначно донесе одлуку да је Роберст лопту ударио у тренутку када није било изгледа да се врати у кош.

После овакве две утакмице, за пролазак даље није требало много – победа у Београду над Марусијем. Партизан је уз Барселону прошао даље. Шампион Европе није.

Два пораза у продужетку

Трећу годину заредом Партизан је играо четвртину финала Евролиге. Овога пута против Макабија. Прва утакмица у Тел Авиву и одмах је направљен брејк.

Друга је личила на формалност – сви су чекали повратак у Београд и веровали да препуна Арена није место где Макаби може да исправља грешке. Партизан је одиграо две савршене утакмице и уз "Да волим црно-беле" кренуо ка Паризу на први после 12 година и, за сада, свој последњи фајнал-фор.

Ако срећа има леђа и стварно може да их окрене, онда их је сигурно окренула Партизану против Олимпијакоса у дворани "Берси".

Ретко се на кошаркашком терену постаје јунак промашајем целе конструкције коша, али је то Милош Теодосић тог дана постао, пошто је Џош Чилдрес његов неуспешан покушај да утакмицу реши шутом за три поена спровео у обруч и изборио продужетак, који је на крају припао Олимпијакосу.

Утакмицу за треће место против ЦСКА, Партизан је такође изгубио тек након 45 минута игре.