Љубљана 1970, прво злато југословенске кошарке

Дочекана је 1970. година и шампионат који се играо у нашој земљи - групе у Сарајеву, Сплиту и Карловцу, финални део у Љубљани а утешни у Скопљу. Звучи невероватно, можда и није (сасвим) тачно, али злату је претходио један дебакл.

После Мундијала у Уругвају Ранко Жеравица је за шампионат Европе 1967, игран крајем септембра и почетком октобра 1967. у Финској, драстично подмладио тим. Нису играли Данеу, Ђурић и Кораћ. Од играча са каквим-таквим искуством били су позвани Цветковић, Ражнатовић, Басин, Мароевић и Рато Тврдић.

Шансу су добили 19-тогишњаци, уз Ћосића у тиму су се нашли Драган Капичић, Љубодраг Симоновић, Аљоша Жорга, Дамир Шолман и Горан Брајковић. Биланс је био катастрофалан - освојено је девето место! Изгубили смо од Чехословачке, Румуније, Пољске... Јавност је била у шоку, али у КСЈ није било панике, нико није ни помислио да смењује селектора. Ранко Жеравица је у Хелсинкију изашао пред новинаре и рекао:

"Ја сам крив, критукујте мене али оставите играче, требаће нам..."

Жеравица је знао шта ради, већ тада је спремао тим за Мундијал у Љубљани 1970. Иако је за Мексико 1968. вратио у екипу Кораћа и Трајка Рајковића, а за Љубљану и Иву Данеуа, тим су у Љубљани носили млади играчи на којима нам је кошаркашки свет завидео.

Југославија је, као домаћин, играла само у финалној групи у коју су стигле по две првопласиране селекције из квалификационих група. Из Сарајева САД и Чехословачка, из Сплита Бразил и Италија, а из Карловца СССР и Уругвај.

Југославија је дебитовала 16. маја против Италије и једва победила 66-63 (28-24). Утакмици је присуствовао председник Тито што је додатно оптеретило наше играче. Били су у грчу, стегнути, са неуобичајено великим бројем грешака. Тешко да бисмо победили да нисмо имали Крешимира Ћосића који је уз 27 поена ухватио чак 22 лопте и надиграо Дина Менегина који је остао на 10. Мучио нас је Карло Рекалкати кога је 1967. у Кантуу тренирао Бора Станковић, убацио нам је 22 поена.

Два дана касније против Бразила било је знатно лакше, наш тим је победио 80-55 (40-26), а игру су носили "млади лавови": Ћосић је дао 19 поена, Дуци Симоновић 17, Плећаш и Јеловац по 8, Шолман, Чермак, Сканси и Тврдић по шест, Капичић и Жорга по два.

У очекивању одлучујућих утакмица видели смо помало неочекивану победу САД над СССР (75-72). Победа над Чехословачком (94-84,42-40) отворила је пут ка борби за медаље. Ћосић је опет блистао (18 поена), Јеловац је дао 15, Чермак 13, Сканси 12.

У тиму се појавио и недовољно опорављени Иво Данеу, љубимац домаће публике коме је такмичење било опроштај од репрезентације. Када је 21. маја побеђен Уругвај са 63-45 (Ћосић 13, Капичић 11, Сканси девет, Тврдић осам...) пут ка постољу био је сасвим отворен.

Велики дан био је 23. мај, меч са екипом САД у претпоследњем колу финалне групе одлучивао је о златној медаљи. Хала "Тиволи" била је препуна, атмосфера незаборавна. Неко је смислио и донео духовит транспарент на коме је писало "Луна ваша, злата наша". Американци су претходне године слетели на Месец, по оцени наших навијача то им је било довољно.

Утакмицу су судили Мађар Ервин Кашаи и Уругвајац Давид Бенсуан. Меч је био тврд, дуго изједначен, играло се борбено, чак пет играча је напустило терен због пет пенала, код нас Симоновић и Рајковић, код Амеркканаца Броди, Мекдоналдс и Смит. Утакмица је преломљена средином другог полувремена када је наш тим повео са 6-8 поена разлике и ту предност задржао до краја.

Ћосић је опет био лидер са 15 поена, пратио га је Сканси са 14 док је Рајковић дао шест што значи да су наши центри дали 35 поена, тачно половину. Од бекова најефикаснији је био Никола Плећаш са 12, Симоновић је дао седам, Чермак шест а Тврдић четири. Амерички тим није био у најјачем могућем саставу јер Американци дуго нису придавали значај светским првенствима, али било је неколико одличних играча, попут Тал Бродија који ће касније направити сјајну каријеру у Макабију, или младог Била Волтона, будуће НБА звезде.

Наш тим је пенале шутирао 18/26, Американци 13/24. Наши су направили 36 прекршаја, Американци 34. Победа је одушевљено прослављена не само у "Тиволију". У целој земљи људи су спонтано изашли на улице и славили прво злато. По многим оценама то је био кључни моменат у развоју наше кошарке јер је од тада баскет постао изузетно популаран спорт.

На дрвећу, бандерама, зидовима... почели су да ничу импровизовани кошеви, деца су масовно тражила од родитеља да их упишу на кошарку а из те масовности родио се и квалитет. Ако је деценија 60-70 била "сребрна", она између 1970. и 1980. постала је златна.

Наши играчи, уморни од славља и емоционално испражњеи, изгубили су последњу утакмицу од СССР (72-87) али то није утицало на пласман. Злато је било наше! Сребро је припало Бразилу а бронза Совјетском Савезу.

МВП првенства био је Сергеј Белов (СССР), уз њега у најбољу петорку ушли су још Кени Вилијамс (САД), Модестас Паулаускас (СССР), Переира Убиратан (Бразил) и наш Крешимир Ћосић.

Први стрелац турнира био је Шин Донг-па из Јужне Кореје са просеком 32,6. Од наших играча најефикаснији је био Ћосић, на осмом месту, са просеком 17,3.