Србија се бори са својим демонима

Дискутујући недавно са пријатељем из Аргентине о Лионелу Месију, он је напоменуо да Меси никада неће достићи ниво Диега Арманда Марадоне, не због технике или вештине, већ због тога што је превише "чист". Прави херој, рекао је он тада, не бори се само са противницима већ и са самим собом, делимично зато што ми не можемо да поднесемо мисао да генији на неки начин не морају да плате свој таленат.

Нисам сигуран да се сасвим слажем, мада његова теорија би могла да објасни зашто је Ајртон Сена популарнији од Михаела Шумахера или зашто је Алекс Хигинс вољенији од Стива Дејвиса. Такође, верујем, то објашњава зашто сам се заљубио у југословенски фудбал, и зашто, када би ми било дозвољено да гледам само један фудбалски видео до краја живота то би био снимак утакмице између Црвене Звезде из Београда против Бајерна из Минхена у Београду, реванш утакмица полуфинала Купа шампиона.

Политичка ситуација, наравно, појачала је сваку емоцију пред ту утакмицу; са грађанским ратом који се брзо приближавао било је јасно да ово није само још једна прилика, то је била последња прилика. Три пута за редом Југославија је стизала до финала Олимпијских игара и сва три пута се враћала кући са сребром. Изгубила је и у финалима Европских првенстава 1960. и 1968. године, а градски ривал Црвене Звезде, Партизан је изгубио од Реала из Мадрида у финалу Купа шампиона 1966, године од Реал из Мадрида. Црвена Звезда је у финалу Купа УЕФА из 1979. године поражена од Борусије из Менхенгладбаха. Томе треба додати и пет полуфинала европских купова које су изгубили клубови из Србије и поразе Југославије у полуфиналима Светских првенстава 1930. И 1962. године. Мора се признати, Југославија је освојила злато на Олимпијским играма 1960. године, али сви други преседани су јасно указивали на још једно разочарење.

Умало и јесу разочарали у том историјском пулуфиналу. Када је Синиша Михајловић постигао гол из слободног ударца који је Црвеној Звезди донео укупну предност од 3-1 ствари су деловале прилично сигурно, али тада Бајерн постиже два гола у четири минута другог полувремена. У том тренутку, изгледало је као да их вртлог поново вуче у амбис, али ипак, снагом воље, задржали су се, и преокренули меч у своју корист једним од најчудеснијих голова које сам икада видео, и то у последњем минуту. Пренеражен, Михајловић се бацио на траву, као да није у стању да појми шта се управо десило. На терену те вечери била су три тима: Црвена Звезда, Бајерн, и демони Црвене Звезде и Звезда је победила оба своја противника.

То је била изванредна, непоновљена прилика. Остаје утисак да је то било последње поглавље југословенске фудбалске традиције. Са ефикасним словенцима( барем су такви били до другог пулувремена меча са Енглеском), несталним Босанцима, још зеленим Македонцима И Црногорцима и Хрватском која игра релативно без варијација, само је Србија та која наставља наслеђе Југо-неуроза и фудбалске културе у којој, у моментима кризе, сумња у себе може лако да потисне имагинацију и да истакне цинизам који је увек негде присутан испод иначе техничког савршенства.

Пораз од Гане је у складу са трендом Срба да, додуше ово важи само за фудбал, шутирају сами себе у ноге кад је "најгушће", жртвујући сасвим задовољавајући реми једним идиотским црвеним картоном и још глупљим играњем руком у свом казненом простору. То је, тако се чинило, реприза претходног Мундијала, безбројна надања које ипак прати безглави пад, само-изазвана капитулација.

Међутим, меч са Немачком подсећа на још једну традицију, јер је увек постојала тенденција југословенске репрезентације да превазиђе очекивања против бољих противника. Друго полувреме у Порт Елизабету деловало је скоро као пародија. Гол предности и играч више после престрогог искључења Клосеа, било је за очекивати да ће Срби успети да приведу утакмицу крају, али уместо тога допустили су да се меч развије у махниту борбу до самог краја. На једној страни, Милан Јовановић и Никола Жигић погађају оквир гола, а на другој страни Немања Видић прави још један збуњујући пенал.

Гледао сам утакмицу у медија центру у Рустенбергу, и како је утакмица одмицала постао сам свестан да нисам једини који чупа косу и лупа по столу пред призором српског предивног инсистирања да хода на врховима прстију на ивици провалије. Обично се утакмице у прес центру гледају праћене тишином која настаје због чињенице да сви око вас раде своју посао уз тек повремени аплауз. Ова утакмица изазвала је за мене до тада невићену количину уздаха и вриске. Можда су поједини Европљани, сигурно француске колеге, биле бучне искључиво због аверзије коју осећају према Немцима, можда су се појединци повели инстиктивним афинитетом према словенском народу, али у тој гомили су били и тројица људи из МТН-а(Јужноафричког оператера мобилне телефоније) који су на последњи судијски звиждук реаговали групним загрљајем и плесом. Тај призор чини привлачност унутарњих борби српског тома очигледним. На моје питање зашто тако жустро навијају за Србију, један од њих ми је одговорио да је то због тога што "они као да су упорно покушавали да изгубе".

Да ли нам то говори нешто о вечерашњој утакмици против Аустралије у Нелспруиту, тешко је рећи.