Спаковани

Прочитао сам оно што сам синоћ написао, прочитао сам и коментаре читалаца, поштујем и оне који се не слажу са мном исто као и оне који су подржали моје тезе, и закључио да ништа битно не бих мењао у тексту. Одувек сам покушавао да у текстовима будем одмерен, умерен  у хваљењу, још умеренији у критици. Критику сам сам увек покушавао да вежем за конкретну утакмицу и за конкретну ситуацију, па тако остајем при уверењу да у Јужнуи Африку нисмо дошли да бисмо изгубили од Гане и Аустралије. Све стоји: и добра игра у пољу, и стварање шанси, и трчање, и борбеност, и жеља...Лично, немам шта битно да приговорим играчима, осим што су испали и што  на три утакмице дали један гол.

Да ли нам је недостајао прави гол-играч ? Селектор Антић неће о томе јер, вероватно с правом, неће хипотетичку причу „шта би било кад би било". Да ли бисмо били у осмини финала да имамо играча типа Виље, Форлана, Игуаина ? Мислим да бисмо били. Али,  играча  таквог голгетерског формата немамо и Антић је морао да комбинује са оним што је иамо на располагању.

Дакле, испали смо, разочарани смо јер смо очекивали више, али није крај света. Ти момци су наши, боље немамо,  и морамо да их поштујемо и кад побеђују и кад губе. Јасно је да  резултати диктирају емоције, али пошто нам реалност никада није била јача страна увек ћемо се у оваквим ситуацијама осећати фрустрирано, као да смо изгубили нешто што смо имали, или што нам је бло надомак руке.

А имали смо само илузије и не много реалну наду. Кад будемо способни да схватимо истину да нисмо (довољно) добри да будемо у светском врху, биће нам лакше. Светски врх је и бити у 32 земље које учествују на светском првенству.

 Да ли бих данас потписао да кроз 4 године играмо у Бразилу па макар опет испали у првом кругу ? Бих. Јер, то би значило да смо (опет) успешно прошли квалификације, да смо се радовали победама у њима, да ћемо опет бити на највећој смотри светског фудбала, да ће наш Савез зарадити пристојну суму новца...

Оно што ми се, међутим, није допало јесте чињеница да је наша репрезентација напустила Јохаесбург спакована за повратак кући ! Све разумем: и рационалност, и практичност, потребу благовременог планирања, није лако покренути експедицију са толико људи и више тона опреме, али ја лично-ако би мене неко питао-никада не бих на одлучујућу утакмицу пошао са идејом, макар и у подсвести и макар и у најбољој рационалној намери-да ћу после ње кући.

Да ли сте знали ?

-Чак 17 од 32 тренера на светском првенству имало је неко искуство са овог такмичења:Шестоорица као играчи, деветорица као тренери а двојица са оба искуства, Мотртен Олсен (Данска) и Хавиер Агире (Мексико).

-736 играча на овом светском првенству игра за више од 300 клубова широм света.

-По први пут од 1954. Уругвај је победник групе.

-Аргентина је по трећи пут-после 1930. И 1998, добила сва три меча у групи.

-Мартин Палермо је са 36 година и 227 дана најстарији Аргентинац који је играо на светском првенству.