субота, 12.06.2010, 18:47 -> 19:13
štampaj"Орлови" без репова
Одмах да појасним наслов јер је двосмислен. Не мислим да нашим „орловима", који данас против Гане „полећу" на јужноафричком мундијалу, фали било који део „тела". Реч „репови" односи се на на разне „темпиране бомбе" које су претходне селекције носиле са собом када су кретале на светске шампионате.
Немам сазнања да је било неких проблема 1950,1954. или 1958, али од 1962. увек је било мањих или већих неспоразума који су потискивали у други план игру, резултате и добре играче којих је у прошлости и те како било. У Чилеу 1962, после уласка у полуфинале, руковоство је пред меч са Чехословачком затражили дозволу из земље да се играчи премијару са неких 5.000 долара, али је стигао енергични одговор у стилу „Ни говора, знају ли они колико зарађују наши рудари". Не кажем да је утакмица са Чехословачком изгубљена (1-3) због тога, али до играча је већ била стигла прича о „неким парама" а неиспуњења обећања фудбалерима увек су бумеранг.
Иста ствар поновила се 1974. у Немачкој.Миљанић и његов бројни стручни штаб који није могао да стане на клупу морали су да гасе пожар који је изазвало руководство неиспуњеним обећањем око премија. У Шпанији 1982. саплела нас је „афера копачке", ФСЈ је имао уговор са једном фирмом, играчи са другим произвођачима. Радили су ималини, ципеле су префарбаване, „Пума" и „Адидас" водили су свој пропаганди рат преко ногу наших репрезентативаца. Опет не тврдим да смо испали у првом кругу (само) због те афере, али да је атмосфера била здрава-није.
Када смо се 1990. опет појавили на Светском првенству, репрезентацију је већ тресла грозница распада државе. Иако су играчи стоички подносили нимало пријатну ситуацију о чему имам сведочанство из прве руке јер сам те 1990. био прес-офицер ФСЈ, услови су били апсолутно нерегуларни, пре свега због штампе која је бушила и рушила где год је могла.Колико год су играчи били јединствени, штампа је-од Љубљане па до Триглава-била све друго осим тога. У таквој ситуацији испадање на пенале од Асргентине у четвртфиналу било је сјајан резултат.
Релативни мир репрезентација је имала у Француској 1998, али је било прича да екипу не саставља селектор Слободан Сантрач, да је „црногорски лоби" у Савезу утицајнији више „него што треба". Осим тога, била је то последња шанса за једну сјајну генерацију која је била искључена са ЕП у Шведској и због санкција пропустила Мундиајл у САД 1994 и ЕП у еднглеској 1996. Резултат је био коректан, прошла се група а пораз од Холандије у осмини финала са 2-1 после промашеног пенала (Мијатовић) и примљеног гола у 90. минуту спада у оне поразе после којих се нема шта приговорити екипи.
У Немачку 2006. отишли смо као Србија и Црна Гора иако је у мају те година Црна Гора својим референдумом осамосталила и Србију. Црногораца није било па су играли само Срби, као и у Монтевидеу 1930 (о чему ћу неког од наредних дана).Дакле, Србија у Јужној Африци игра први пут као самостала џава али Срби су по трећи пут учесници светских првенстава. Када је већ о куриозитетима реч, наш капитен Дејан Станковић игра трећи мундијал са трећом државом, или бар трећом верзијом имена:СР Југославија, Србија и Црна Гора, Србија.У Немачкој није било проблема око пара, али јесте око односа, од теме „тата и син" коју је наметнуо селектор Илија Петковић позивањем свог сина Душана(који је на крају морао да откаже) до сукоба „ега" у свлачионици, недисциплине играча на терену и ван њега.
После свих тих искустава, звучи готово необично што је Србија стигла у Африку без репова.Нема неспоразуме, неиспуњених обећања, зависти...Нема ни заборављених играча, нико не критикује селектора. Да ли ће та, за наше прилике, „ненормална" атмосфера допринети да „орлови" високо полете у Африци ? Биће јасније већ сутра, после меча са Ганом.
Узгред, ако Србију видимо као настављача традиције учешћа Југославије на претходним мундијалима, Гана ће бити 26. ривал и тек трећа афричка репрезентација са којом се наши играчи срећу. Прва је била Заир 1974 (9-0 !), друга Обала Слоноваче (2-3, 2006.). Од првог појављивање једне афричке земље на светском првенству (Мароко у Мексику 1970. под вођством нашег некадашњег репрезнтативца, голмана Благоја Видинића), укупно је 12 афричких селекција играло у завршници мундијала: Камерун (5 пута, 13 утакмица), Нигерија (3 пута, 11 утакмица), Мароко (3 пута, 13 утакмица), Тунис (4 пута, 12 утакмица), Јужна Африка (2 пута, 6 утакмица-без ове са отварања), Египат (2 пута, 4 утакмице) , Сенегал (једно учешче,5 утакмица), Того, Обала Слоноваче, Ангола, Гана и Заир (по једно учешће и по 3 меча).
Све афричке селекције одиграле су укупно 84 меча (беy ових у Јужној Африци) и добиле 17, неких 20%. Ремијем је завршено 25 утакмица, изгубили су 42.Дали су 78 голова а примили 137. Истина, биланс им знатно кваре она прва учешћа када су афрички тимови углавнмом служили за гол-разлику, али без обзира на евидентни напредак ни једна афричка селекција није стигла даље од четвртфинала.
Дакле, све упућује да би „орлови без репова" требало да прелете Гану.
-------------------
Да ли сте знали ?
-У квалификацијама за Јужну Африку играло је 5.600 фудбалера.Рекордери су Колумбија, Боливија и Перу који су користили по 56 играча.
-У квалификацијама су пала 2.344 гола,или 2,75 по утакмици.То је најнижа цифра у последњих 20 година.
-Укупно 200 репрезентација одиграло је 853 утакмице, 6 мање него за 2006. Највише мечева било је у Европи (268) и Африци (202).
-Чак 348 голова (један од сваких 7) давали су играчи са бројм 9. Следе их „десетке" са 14 погодака мање док су „једанаестице" дале 257 голова.
-На клупама учесника квалификација седело је 275 селектора.Највише је било Француза (14), Холанђана (12), Бразилаца и Немаца (по 10)