Игра наших живота: Ваше височанство, зашто не волите фудбал?

Све је почело са једним дечаком... Не, чекајте, не може тако. Не само да је приповедачки шепртљасто, већ је и напросто нетачно. Historia Brittonum (Историја Брита) је дело које је написао – или пре саставио – велшки свештеник Неније око деветог века. У њему се, између осталог, каже и следеће.

Краљ Вортигерн је тражио место где ће саградити цитаделу погодну за одбрану од потенцијалних освајача. Дванаест мудраца му је саопштило, када је адекватна локација коначно изнађена, да, ако жели да градња буде успешна, земљу мора попрскати крвљу убијеног дечака зачетог без оца. Емисари су послати широм земље, све док у Монмутширу нису наишли на дечаке који се играју лоптом. Један од њих, начули су, био је дечак чија мајка није легла са мушкарцем.

Напослетку, одвели су га пред краља, али њега је дечак убедио да ће отерати Саксонце са својих земаља, а да му за остварење тог циља није неопходно уморство.

Ово је први писани приказ игре са лоптом у Британији, али се може сматрати релевантним колико и детаљи битке између Марка Краљевића и Мусе Кесеџије. Историја Брита, напросто, није историја.

Први приказ игре лоптом, о чијој природи се може спекулисати као фудбалској, јесте онај који је написао Вилијам Фицстивен, бележник и секретар Томаса Бекета. Он, средином друге половине 12. века, прича како „млади људи после вечере одлазе у поља да играју добро познату игру". Како наводи, ученици разних школа, као и трговци многих усмерења, имају своје лопте. Старији људи, очеви играча, као и богатији грађани, долазе на коњима како би пратили игру.

Ако је лоптање баш тада почело, или макар почело да бива популарно, то би било лако објаснити. Дванаести век је у Британији био период драстичног развитка градова и њиховог повезивања трговином. Ово је створило локалне идентитете и учесталост интеракције тих локалних идентитета из чега се развио и трибализам и ривалитет. На чему другом почива спорт?

Фудбал је енглеска реч која је, модификована, присутна у скоро свим европским културама. Посветимо се примерима – fussball у Немачкој, voetbal у Холандији, futebol у Португалији, fútbol у Шпанији, fotboll у Шведској. Изузеци су тек калчо у Италији и балкански ногомет (где се, опет, оба термина односе на однос стопала и лопте).

Први пут се фудбал помиње у 14. веку – када је забрањен. Николас де Фарндан, градоначелник Лондона, издао је едикт о забрани играња фудбала 13. априла 1314. године у име краља Едварда Другог Плантагенета. До 1667. године, фудбал су забрањивале централне и локалне власти више од 30 пута.

„Велики метеж у граду, због одређене вреве која потиче од великих фудбала на јавним пољима, због којих многа зла можда могу да се догоде", гласила је прва забрана, чије непоштовање је људе водило у тамницу.

Забрана Едварда Трећег, такође из династије Плантагенет, односила се на жељу да се становништво усмери, односно да нипошто не занемари вежбање стрељаштва, уместо да се бави „узалудним играма без вредности". Посебно је важно истаћи да је ово било време Стогодишњег рата са Француском. Едвард се 1337. године прогласио законитим наследником француског трона и тиме је покренуо сукоб који је окончан тек 1453. године. Едвард и његов син, познат као Црни принц, доминирали су првом фазом војевања и стигли су до импресивних победа у биткама код Кресија и Поатјеа. Ништа од тога не би било могуће без моћи енглеског дугог лука и стрелаца који су га одапињали.

А све ово се догађало у време Црне смрти, па је здрав (да не кажемо исправан) и војно способан мушкарац био веома важан ресурс, због чега и није толико чудно што је фудбал сматран, не само дистракцијом, већ и опструкцијом.

Едвард Трећи је поред ове издао још две забране, а исто је учинио и Ричард Други. У 15. веку, фудбал је три пута забранио и Хенри Четврти, а исто су урадили и Хенри Пети и Седми (две забране), као и Едвард Четврти. Хенри Осми, у паузама развода, обезглављивања и црквених раздора, такође је подржавао забрањивање играња фудбала, иако постоје јасне индиције да га је сам играо у младости. Ланкастер, Јорк, Тјудор – династије и владајуће куће су се смењивале, али фудбал је остао невољен.

Прва забрана локалних власти била је она синода Илаја 1364. године. Фудбал није био дозвољен у Халифаксу и Лестеру (по две забране у 15. веку), у Шрузберију, Бристолу, Оксфорду... Фудбал је забрањиван у Манчестеру у 17. веку готово баналан број пута, а изговор су углавном били разбијени стаклени прозори.

У Еклсу, дистрикту Манчестера, дечаци су изведени пред судију јер су играли фудбал на улици. Млађарија је кажњавана због лоптања и у Колну и Престону.

Прво помињање фудбала у Шкотској збило се 1424. године, када је парламент краља Џејмса Првог донео - о, шока ли? - забрану играња (na man play at the Fute-ball). Џејмс Други је уз фудбал забранио и голф, Џејмс Трећи је у истом веку донео две забране, да би последњу забрану донео Џејмс Четврти 1491. године.

Међутим, овај монарх је у себи носио и зрнце хипокризије, јер је 1497. године, док је забрана још увек трајала, сам играо фудбал. То знамо захваљујући списима регалног благајника, пошто се тамо налази налог за куповину фудбала за краља.

Ковачи су у Перту забранили слугама и шегртима да напуштају посао док ови играју фудбал. Архибискупа Џејмса Лоуа, у време када је био свештеник у Кирклистону, казнио је синод Лотијана јер је играо фудбал на Божји дан.

Прво спомињање велшког израза за фудбал – pêl-droed – имамо 1593. година, у песми Вилијама Мидлтона. Викар Чирка, Роберт Лојд, жалио се 1629. године што људи троше време на игру недељом.

Интересантно, статут ирског града Голвеја 1527. године игру лоптом назива њеним енглеским именом (the great footballe), а чак и промовише његово играње.

У 17. веку расте политички утицај пуританаца, намерених да се боре против фриволних и небогоугодних активности, уверених да је игра, фудбал пре свега, меки еквивалент непоштовања Створитеља. Читане су проповеди и штампани прогласи да ће свакога ко игра фудбал стићи физичка манифестација беса божјег.

Не треба, ипак, бити превише строг према овим фудбалским филистарима. Истина је да се у Британији у овом периоду другачије гледало на наношење бола. Оно јесте било легитимни извор уживања. Познате и признате занимације била су посматрања јавних погубљења, док би они мало предузимљивији били заокупљени паљењем мачака у корпама.

Али фудбал је и у овом бруталном контексту умео да буде баш груб. Немилосрдна и окрутна једна занимација. Сам је био препун насиља. Хенри де Елингтон је 1280. убијен током игре (опет, у овом периоду она се сигурно није називала фудбал) у Нортамберленду. Прва званична фудбалска смрт забележена је 1321. године.

А фудбал је давао и прилику за насиље...

Студенти са Кембриџа су 1579. године играли против становника Честертона. Студенти су, је ли, дошли ненаоружани, али су њихови противници сакрили мотке у оближњој цркви. Њих су после искористили да реше заваду насталу током меча. Да ли су у томе и успели не постоје подаци, али се зато зна „да је поломљено више од једне главе".

Ово је, буквално, дечја игра наспрам онога што се догодило крајем 16. века на граници Шкотске и Енглеске. Извесни господин Ридли је сазнао да дванаест Шкота, који су претходно убили неке његове пријатеље, долазе у Бјукасл у Камбрији како би играли фудбал. Одлучио је да их сачека у заседи, али на његову несрећу препредени Шкоти су то открили и, наводи се у једној кореспонденцији из тог доба, „пререзали су гркљан" несрећном господину Ридлију.

Погранични фудбал – чак и међународни, у неку руку – умео је да буде посебно жесток. Ту је меч поред Килдер замка, у коме је играло 20 играча из Лидисдејла са шкотске стране и 20 играча одабраних из разних крајева око долине реке Тајн. Два тима су имала по две победе у четири меча, да би у петом бољи био енглески састав.

Но, игра је било до те мере насилна да, како се наводи, многи играчи нису могли да ходају до кућа, док су неки, који су убрзо и преминули, као почетак својих обољења означили управо овај фудбалски дуел.

У 17. веку, током енглеског грађанског рата између ројалиста и парламентариста, мечеви у Норичу, Ворвику и Глостеру (у коме су играли „улица против улице" – звучи познато?) сматрани су, вероватно с правом, параваном за организовање следбеника једне од фракција.

Уредбе о забрани фудбала издаване су заједно уз забране борби тољагама (популарни cudgel play) или активности познате као cock throwing, чија сврха је била гађати металним шипкама петла везаног за стуб док овај не умре.

Када су у Јорку у шездесетим годинама 17. века фудбалери оштетили локалну цркву, власти су казниле новчано 11 преступника. Међутим, то је толико разгневило живаљ да се до вечери испред градске куће окупила руља наоружана мачевима и мускетама. Окупила, али не ту и стала, пошто се убрзо пробила унутра, рушећи све пред собом. Овај, вероватно први пример фудбалског хулиганизма, престравио је власти.

Упоредо са свим овим, у Британији је у овом периоду почео период приватизовања јавног земљишта, знан као land enclosures. Простор који је некада био доступан свима одједном је, физички и алегорички, одвојен оградама и живицама од обичног Џоа, Ангуса, Џејкоба, Герета...

Све је било мање погодних локација за играње фудбала у џорџијанској Енглеској. Убрзо је остало и све мање људи који би и играли фудбал, јер су почетни ефекти индустријализације натерали рурално становништво да мигрира у нарастајуће градове. Фудбал се не игра између пушећих димњака, иза фабричких платоа, на пренатрпаним доковима...

А опет, опстао је. Толико се дубоко зарио у колективну свест људи да није имао куд него да остане и опстане. То је ипак била активност о којој је писао и сам Вилијам Шекспир. Оксфордски речник у периоду након 1424. године почиње да спомиње фудбал у његовим разним варијантама. До 19. века спомиње га око 70 пута!

Како је фудбал уопште стигао у Британију? Истина је да нико не зна. Неки сматрају да су га донели Римљани, чији војници су играли харпастум. Легионари су имали активност која се звала arenata pila, а чије име је потицало од чињенице да је играна на терену посутим песком. Индикативно или не, до краја 19. века у деловима Велса песак је сматран најприкладнијом подлогом за играње фудбала.

Опет, ту су они који тврде да је дошао заједно са Норманима 1066. године. Уверљиво делује став оних који истичу да је фудбал игра келтског порекла, чије су културна аутономија и идиосинкратичне унутрашње хијерархије омогућиле једној оваквој активности да се развије мимо мејнстрим норми средњег века. Много мање уверљиво делује веровање да су Британци при конзулату у Ливорну у 18. веку учествовали у италијанском калчу и онда игру, односно њену интерпретацију, донели кући.

У Честеру и Кингстону на Темзи постоји веровање да је фудбал почео да се игра управо тамо по први пут, и то главом пораженог викиншког војсковође која је шутирана у делиријумском слављу. Локална легенда у Дербију каже да је први фудбалски меч одигран у трећем веку (217. године), у склопу прославе тријумфа једва наоружаних Брита са Римљанима.

Антрополози сматрају да је фудбалска генеологија агрикултурна. Често је код паганских народа сферични објекат представљао сунце. Лопта је, тако, била метоним доносиоца и одржаватеља живота, а њена контрола и шутирање по пољу би обезбедило богату летину. Ова хипотеза поткрепљена је чињеницом да је француски la soule реч са истим кореном као и латински sol, односно Сунце.

Друга теорија каже да је лопта представљала главу жртвоване животиње. Циљ је био да тим обезбеди посед над лоптом и однесе је на своју земљу, све зарад успеха жетве. Као поткрепљење ове тезе служи једна форма фудбала у Шкотској, где је циљ био убацити лопту у рупу у земљи.

Највероватније, ипак, јесте да је након обилног меснатог оброка напросто некоме пала на памет намена за бешику управо варене животиње. А онда је забава почела...

Фудбал је име које, заправо, најмање има везе са тиме што се лопта покретала ногом. Сматра се да се име односило на чињеницу да се игра on foot (пешке, што ће рећи), уместо на леђима коња. Међутим, готово извесно јесте да је име потекло од врсте лопте којом се игра играла. То потврђује синтаксичка структура неких од забрана фудбала, у којима се не одобрава „playing with ffotebale" уместо напросто „playing ffotebale".

Лопта о којој је реч јесте надувана свињска или бешика бика (у Велсу су лопте правили и од вуне или увезане ужади), тек понекад облепљена кожом. Овакву лопту много је пријатније било шутирати него бацати или носити рукама.

Фудбал је припадао породици народних игара, преношених усмено као каква гусларска предања, које су имале и другачија имена, али је форма и суштина била идентична. Лопта се шутирала, али и носила рукама барем подједнако.

Осим онога што је називано фудбалом, постојало је још бар пола туцета игара из истог ведра, игара идентичне форме само другачије називане, које су игране широм Британије...