Игра наших живота: Увод

То је нешто унутра. Ту почиње. Као грумен ваздуха, како је то рекао Харуки Мураками. Осећај који, и пре него што га постанете свесни, постаје нагон који, и пре него што га услишите и први пут, постаје насушна навика.

Јер тамо је. Стоји између бусенова и јасенова, камења и семења, дроњака и обронака. Лопта.

Да, лопта, шта друго. Лаж је да је округла. Не постоји савршено округла сфера у космосу, али ни савршено око које би то приметило. И она је тамо и ви морате да урадите нешто поводом тога. И то вам је то. Када га оголите, огулите и расклопите, фудбал је управо то. Тежња. Он је однос између два тела, живог и неживог, и неутољива, незајажљива жеља да се он одржи. И та универзална тежња је његова база.

Пре него што смо се премазали клупским бојама, пре подизања и пуњења величанствених стадиона, пре успореног снимка, пре злата и сребра, пре клупских грбова који се такмиче и побеђују корпоративне логое, она је била ту. Пре трагедија и комедија, пре епова и пантомима, пре невероватних повратака и тврдоглавих ћорсокака, пре новог и офуцаног, пре легија падајућих звезда и звезда у успону, пре клишеа и инспирација, она је била ту. Пре него што је фудбал постао упетљан у све могуће социјалне идентитете и социјалне поделе које их нужно прате, пре католика и протестаната, пре избеглица и локалаца, пре сиромашних и богатих, пре елита и маса, пре аутентичног духа града и скоројевића и готована, пре нас и њих у свим деловима трећег камена од Сунца, постојала је та тежња.

Ирационална, јер да није не би ни била тако снажна. Несвесна, као измицање руке након контакта са врелом плотном. Неопходна, као измицање руке након контакта са врелом плотном.

Све ово друго долази и јесте важно, али долази и постаје важно много касније. Јер рећи да љубав према фудбалу потиче од љубави према клубу, регији или фудбалеру било би као признати да сузе теку из марамице. Тежња, пре свега. Тежња је исходиште. Зато што смо везани за лопту као за неки егзоорган који се не може кастрирати, лучилац ендорфина, сератонина и сваког другог „ина".

Први од стране човека направљен сферични објекат, према доступним археолошким подацима, настао је пре отприлике 4.000 година. Међутим, сасвим је извесно да је човек бацао и, за нас важније у овом тренутку, шутирао каменчиће, воће, можда чак и лобање и све друге овалне и обле предмете које је велики и страшни свет стављао пред њега, много раније. Како и не би. То је чин коме се не може одолети. Питајте било кога ко је пробао.

Спазити предмет, замислити његову будућу трајекторију, прилагодити тело и корак и коначно замахнути. Још боље тек наилази, јер ту је сочни моменат контакта и увек изванредни осећај трансфера енергије са ноге на мртви предмет. И онда сензација. Он хита ваздухом, џилита се по земљи, тандрче и хуји. Понекад, баш понекад, лети као да је ђон стопала који га је покренуо пољубио Еол лично. То су онда они голови и пасови који се памте као што се памте бакине бајадере или прве хладне августовске брескве.

„Коначно сам прихватио себе као оно што јесам – просјак за добар фудбал. Идем светом, испружене руке, и на стадионима молим ‘Леп потез, за име божије!'. А када се догоди добар фудбал, захваљујем на чуду и баш ме брига који тим га је извео", објаснио је Едуардо Галеано, чувени уругвајски писац.

Орорин тугененсис је хоминид који је вероватно први стао на своје ноге, тако да кажемо, пре шест милиона година. Међутим, у развоју наше врсте усправни став и ходање на две ноге много су мање важни од развоја мозга (хомо еректусе, тебе гледамо) и палца који се могао покретати засебно. Умешне шаке су фундаментална карактеристика наше врсте и сваки наш подухват, сваки подвиг, постигнут је њима.

А опет, контраинтуитивно, па чак и контрадарвинистички, фудбал се игра ногама. Сама та чињеница, сам тај чин нехајне побуне против еволуције, мора да значи нешто.

Једном су упитали немачку теолошкињу Дороти Золе како би детету описала срећу. „Не бих му објаснила. Бацила бих му лопту и пустила га да се игра", казала је она.

Али како да се игра?

„До скрајнуте собе стана на другом спрату, до кревета на ком смо лежали, допирала је граја деце која су на мајској врућини уз жустре псовке играла фудбал. Приметили смо да су простоте које су једни другима довикивали имале значење онога што смо и ми чинили, па смо усред вођења љубави застали на тренутак, погледали се у очи и насмејали се", написао је Орхан Памук негде на самом почетку свог „Музеја невиности". И док не постоји начин да знамо како је изгледало оно што се дешавало у скрајнутој соби на другом спрату, савршено добро знамо како је изгледало оно што су радили дечаци.

И у томе је исто ствар. Обреди љубави су присутни свугде, баш као и обреди рађања, венчања, смрти. Али је њихова изведба културолошки условљена и долази у безброј форми и инкарнација. Фудбал је исти свугде. Његова правила су иста свугде и иста су за све.

Не постоји религија која може да парира његовом географском добачају, а нико није морао да га проповеда и шири мачем или претњама огњем и сумпором. А ако фудбал јесте религија, онда је уједно и једина религија без атеиста, постова, агностика и егзорцизама.

Некада су збуњени и увређени цариници у Јужној Америци гледали у лопте које су долазиле из Европе и нису знали како да их класификују. Нису знали шта је то, шта је њена функција ако је уопште и има, та проклетиња. Данас њихови праунуци гледају исту ту лопту као да је једини извор светла у хладном космосу, спојени са њом као дланови у молитви.

И тако у Јужној Америци, Африци, Европи, Азији...

Финале Светског првенства 1994. године гледало је две милијарде људи. Финале Светског првенства 2006. године пратило је три милијарде људи. Много се маса, гомила и руља сакупило током еона, али никада толики број људских бића није радио једну ствар истовремено.

Дакле, разумели смо, вољен је. Можда више од било чега што има пулс.

Али како је настао?

Фудбал би некада џикљао као пузавица, али је његов развој пре свега постојан и постепен, као да је у питању геолошки, а не социолошки феномен.

Данашњи фудбал, комерцијализован, структуриран и ригидно утегнут правилима и нормама, покреће исти порив као и неолитског шутера воћки и облутака. Али он није био фудбалер и то што је он радио није фудбал. То је експеримент и задовољство. Нема циљ и очигледну сврху. Није такмичење и нема стратегију.

Када би то био фудбал, онда би и бебећи плач био арија. Фудбал је спорт модерног друштва и разлика између њега и праисторијског порива за игром је клисура начичкана свим оним трансформацијама организације људског живота које су се десиле и које се дешавају.

Без обзира на своје географско порекло, без обзира на путање својих миграција, без обзира на своје хијерархије, фудбал није власништво ниједног човека, земље, нације или континента.

У причи о фудбалу ћете врло тешко наћи почетак, а сасвим сигурно (пу, пу) нећете изнаћи крај. Прича о фудбалу је заправо прича о инвазијама, империјама, индустријским и сваким другим револуцијама, адолесцентским хормонима, бацилима, џункама и локомотивама, друштвеним класама, животу и смрти и ономе једином важнијем од њих, љубави и новцу.

У овом серијалу ћемо дати све од себе да испричамо ту причу...