Зашто не бисмо победили Енглезе?

Зашто не бисмо поништили све претходне неуспехе и маестрално постављеном утакмицом вршиоца дужности, како је Пикси понудио оставку, направили чудо.

Зашто не бисмо заборавили два пораза код куће у сусретима који су означени као одлучујући, иако би нам и бод из оба вероватно донео друго место.

Зашто не бисмо порекли да, откако је Стојковић селектор, "орлови" играју све горе из циклуса у циклус, из утакмице у утакмицу.

Зашто не бисмо у запећак бацили сваку свађу и трзавице унутар тима, профиле играча неприлагођене противнику, непромишљене измене и недостатак било какве идеје.

Зашто не бисмо одбацили незадовољство нације која је, уморна од изостанка одговарајућег приступа и бољих резултата, навијање против сопствених представника учинила саморазумљивим.

Зашто не бисмо веровали у нову сензацију, нови добар резултат који није последица ваљане игре, већ пуке среће и опклада фудбалских богова.

Зашто не бисмо прешли преко чињенице да још од Катара само одржавамо главу изнад воде, те да обала није ништа ближе.

Зашто не бисмо уверили у супротно све оне који тврде да немамо довољно квалитета, да наши играчи не играју за најквалитетније тимове и да немају битне улоге у својим екипама.

Зашто не бисмо заборавили да од Португалије 2021. године нисмо победили ниједну селекцију из круга оних против којих се квалитет заиста мери.

Зашто не бисмо добро скаутирали противника, искористили своје врлине и све мане ривала.

Зашто не бисмо напали без задршке, па још уз, да опростите, лепршаву игру, стигли до првог, а затим и другог гола, које бисмо одбранили у завршници.

Зашто не бисмо подсетили на тим који је у Катар испраћен без просуте воде за авионом, јер смо чак и ми овако сујетни веровали да нам није била потребна.

Зашто не бисмо били оно што годинама нисмо. Зашто не бисмо надишли своје могућности. Зашто не бисмо поновили незаборавну лисабонску ноћ.

Зашто не бисмо победили Енглезе?