Стилијанос Киријакидис - маратонац из Пафоса који је трчао за будућност Грчке

"Трчи за Грчку и своје синове", викали су гледаоци, начичкани на последњој кривини Бостонског маратона 1946. године. Циљној равнини се у тим тренуцима приближавао изнурени такмичар из Грчке, за ког је победа била више од пехара и славе, више од насловних страна и аплауза.

Трчао је тада Стилијанос Киријакидис за будућност једне, ратом опустошене земље. За гладну децу и болесне војнике. Трчао је и да испуни осам година старо обећање, дато у крвавим ципелима, поред таксија који га је превео преко линије. Линије која дели светло од мрака.

У преостале кораке стале су хиљаде душа, које су се уздале у Стелиосове ноге. Ваздух је међутим, како то бива пред циљем, постајао све ређи, а речи подршке неразговетније. Уместо траке која означава крај, у измаглици је видео бродове натоварене залихама који напуштају поприште најчувеније чајанке у историји. И наставио је да трчи.

Већину свог живота, или макар онај најлепши део, Киријакидис је провео на стази. Прво је трчао да побегне. Од оскудице, окупатора и смрти. Касније је сваки његов корак добио сврху и по први пут је престао да бежи, радујући се циљу. И даље је пак морао да се осврће.

Око за таленат доктора Чевертона

Стелиос је рођен у брдском селу Статос, недалеко од Пафоса 1910. године. Био је пето дете сиромашних пољопривредника, а на свет је дошао превремено, што објашњава крхку грађу и склоност ка трчању.

Већ са 14 година је био приморан да оде у Лимасол, како би пронашао посао и помогао родитељима. Неколико неуспешних покушаја довело га је до врата доктора Реџиналда Чевертона, који га је запослио као слугу.

Кипар је у том периоду био под британском чизмом, те се на сваког човека који није у стању да поцрни гледало као на непријатеља. Чевертон то, на срећу, није био. Штавише, испоставиће се да је у питању један од ретких примера доброте и људскости који надилазе политику, страх и колективну хистерију.

Ипак, не би Ремарк могао да заплете онолике књиге да није било покојег нацистичког царинарника меког срца. Не би се са дивљењем гледало на листу од преко 1.000 имена коју је саставио Оскар Шиндлер. Не би разводник Норман Елисон преживео ноћ испод тенка у "Бесу".

Тако је Чевертон, и сам спортиста, охрабрио младог Киријакидиса да се посвети трчању. Купио му је опрему, био први тренер и научио га да прича и пише на енглеском.

Звездани успон

Испоставило се да је Чевертон пронашао дијамант који је само требало избрусити. После само неколико месеци тренинга, Киријакидис је на Панкипарским играма освојио четири злата.

У годинама које следе био је први на првенствима Грчке и Балкана, што му је донело позив у репрезентацију, али и статус капитена, упркос томе што је био најмлађи члан тима.

Учествовао је и на Олимпијским играма у Берлину 1936. године - што ће му касније продужити живот - где је завршио на 11. месту. Тамо је упознао америчког тркача Џонија Келија, који га је позвао да се истрче по његовом крају - на Бостонском маратону.

Појавио се Стелиос 1938. године, али није успео да заврши трку. Нове патике му нису донеле срећу, већ повреду, због које је био приморан да таксијем дође до циља. Тада је за Бостон глоуб рекао да ће се једног дана вратити и победити.

Бег са вешала

По повратку, код куће су га затекли окупација, рат и немаштина. Британце су заменили Немци, а ситуација у земљи постала је неиздржива. Његов усуд је пак остао непромењен.

Једне вечери 1942. године, немачки војници су, безни услед смрти свог саборца, извукли групу мушкараца из кревета како би се осветили. Омче су већ биле свезане, а столице постављене. Једна је међутим остала непреврнута.

Када је један од официра претресао Стелиоса, нашао је идентификацију са Игара у Берлину, коју је Киријакидис увек носио са собом. Наложио је да га пусте. Сви остали били су обешени.

То га није спречило да до краја рата скрива савезничке пилоте у подруму свог дома, преноси важне информације и саботира немачке операције. Више пута су му претресали кућу, али нису нашли жељене доказе.

Крај Другог светског рата није међутим означио крај сукоба у Грчкој, у којој је избио грађански рат. Земља је већ била опустошена, а нове борбе додатно су погоршале ситуацију у земљи. Народ је гладовао и била му је потребна подршка. Тада је Киријакидис решио да помогне, једино како је умео - трчањем.

"За Грчку"

Одлучио је Стелиос 1946. године да се врати у Бостон и покуша да испуни обећање дато осам година раније, иако су му доктори саветовали да то не чини.

Новца за карту није имао, те је морао да прода сав намештај како би га обезбедио. Скупио је на крају довољно за пут у једном смеру.

Поново га је дочекао Кели, са којим је трчао раме уз раме, све до последњих стотинак метара. Његов мотив је био много већи него Американчев, те је успео да убрза и победи. Док је пролазио кроз циљ, узвикнуо је: "За Грчку".

Када је коначно показао да је човек од речи, чекала га је нова трка, која је била много важнија. Започео је сакупљање помоћи за свој народ, тражећи подршку од Американаца који су били одушевљени његовом причом.

У Грчку се вратио са 25.000 тона залиха и 250.000 долара. На улицама га је као хероја сачекало преко 600.000 људи. Након тога је Амерички сенат послао још 400.000 долара помоћи, пре него што је састављен Маршалов план.

Следеће године се вратио у Бостон, како би сакупио средства за грчке тркаче који су се спремали за Олимпијске игре у Лондону. Дошао је са 50.000 долара и новом опремом. Такмичење на Играма у Лондону завршио је на 18. месту.

Одбио је да се врати у Сједињене Државе и постане професионалац, како би помогао да се Грчка стабилизује после година уништавања.

"Дух маратона"

Након завршетка каријере, посветио се хуманитарном раду и промоцији маратона широм света. Подржавао је младе тркаче и пружао им финансијску помоћ, често организујући добротворне догађаје.

Године 1962. је за свој допринос развоју Грчке награђен Крстом златног феникса - највећим цивилним признањем које се додељује у земљи. 

Послужио је и као мотив за скулптуру "Дух маратона", која је завршена 2004. године у граду Хопкинтону, поред Бостона. О њему је снимљено преко 15 филмова, а налази се и на поштанским маркицама у Кипру.

Стадион Пафоса је после доласка нове управе 2017. године назван управо по њему, што се после клупског грба други омаж борцима за слободу Грчке и Кипра.

Пафос ће у реваншу плеј-офа квалификација за Лигу шампиона дочекати Црвену звезду у Лимасолу, с обзиром на то да стадион "Стилијанос Киријакидис" још увек не испуњава све Уефине захтеве. Уколико клуб настави да расте, сигурно је да ће се и то убрзо променити.