Партизан је вечан док су му деца верна

Недељу дана се нагађало колико ће столица на стадиону у "Хумској" остати празно у реваншу првог кола квалификација за Лигу Европе, након минималног пораза против АЕК-а у првој утакмици.

Годинама скраћивани и до пања истањени живци, бледа партија у Ларнаки и слапови кише који су читавог преподнева запљускивали Београд нису обећавали много.

А онда су неколико минута пред почетак меча камере обзнаниле слику која може да радује како оне који су седели у ложи, тако и оне који су се убрзо нашли на центру игралишта.

Два пута је Партизан успевао да стигне предност ривала. Играо је баш онако како мора да игра екипа која пред својим навијачима јури заостатак. Прегурао је продужетке и изборио пенале. Даље, међутим, није могао. Макар не овог пута.

Навијачи му, за разлику од неких претходних година, нису замерили. Песма која је одјекивала "Хумском" читавих 120 минута, наставила се до поноћи, а разлог за то је само један.

Иако је семафор говорио другачије, Партизан је забележио победу која сеже даље од резултата, а огледа се у купљеном поверењу навијача и нади у неко боље сутра. Донела су му је деца клуба.

Након последњег звиждука, непотребних чарки и црвених картона, уплакана и голобрада чета постројила се испред југа, одакле је ношен песмом стигао талас подршке. Колико суза, толико и аплауза. А било их је много.

Загрљени, лица обливених горким капима, деловали су изабраници Срђана Благојевића више налик ђацима који се опраштају једни од других на матурској екскурзији, него члановима првог тима екипе која се бори за Европу.

Морали су међутим пребрзо да одрасту. На плећа која су још увек у развоју стављен је терет гомилан дуже од деценије, а који ће неко морати да изнесе како би се клуб опоравио. Тај неко је изгледа пронађен.

Почели су црно-бели утакмицу са четворицом играча од 19 и тројцом који имају навршену 21 годину. Са клупе су у наставку ушла два 18-годишњака и још један момак од 19 година.

Трчали су, борили се, уклизавали и проклизавали, падали и сударали се. Ни у једном тренутку пак нису одустали, оставивши све присутне без икакве помисли о ранијем напуштању трибине.

На крају су за то награђени, ако не резултатом, а оно макар поверењем које многима пре њих није указано. То ће им бити и ветар у леђа, али и додатни терет, који ће почети да осећају тек уколико престану да се боре.

Оно што ће им фудбалско одрастање у тешким околностима учинити лакшим, јесте чињеница да ће све проћи заједно. Почетак Суперлиге је иза ћошка, а већ наредне недеље их чека први меч другог кола квалификација за Лигу конференције против украјинске Олександрије.

Јасно је да ова генерација нема домет "Партизанових беба", али јесте реч о тинејџерима који би могли да спасу клуб који ће остати вечан, све док су му његова деца верна.