Денис Ло – херој на погрешној страни илити елегија последњег гола

Фудбалер Денис Ло носио је надимак Краљ, а у једанаестогодишњој каријери у Манчестер јунајтеду постигао је 237 голова на 404 утакмице. Једино су Боби Чарлтон и Вејн Руни постигли више погодака од њега за енглеског великана. Ло је недавно преминуо седам дана пре 85. рођендана, а само четири године раније дијагностиковане су му Алцхајмерова болест и васкуларна деменција.

Ипак, сећање навијача Јунајтеда, што из прича, што непосредно оних који су пратили његове партије у дресу репрезентације Шкотске и Манчестера, остаје блиставо јасно на једноставност коју је пружао при сваком кораку док је трчао за лоптом диљем Енглеске, Италије и целе Европе.

Ло је каријеру започео у Хадерсфилду, а окончао у Манчестер ситију, између осталог наступао је и за Торино, али је у Јунајтеду стекао пуну афирмацију и понео горе поменути надимак. У смирај каријере, фудбалски краљ је постигао погодак за Сити против некадашњег тима којим је потврђено Јунајтедово испадање из Прве дивизије. То је уједно био и његов последњи гол, за који је расни стрелац неколико пута истицао да би волео да се уопште није догодио.

Лоов гол није био обичан, али није био шут с дистанце, бравура на крилу или мајсторија из слободног ударца. То је била петица – готово нехајан, инстинктиван потез... неко би рекао судбински. Окренут леђима ка голу, Ло је одлучио да напише епизоду фудбалске историје петом, која је касније прерасла у мит. Лопта је прошла поред голмана Јунајтеда Алекса Степнија и завршила у мрежи. Стадион је недуго после тог тренутка утихнуо – не због величанственог потеза већ због његове симболике.

Фудбал има ту суровост да своје хероје често претвара у издајнике. Денис Ло, човек чији су голови и харизма чинили Јунајтед славним шездесетих, недуго касније је у очима навијача постао неко ко је повукао обарач, али није славио погодак. Подигао је стегнуту песницу, погнуо главу, одбијајући еуфорију. У његовом погледу није било ничег тријумфалног. Између траве и облака била је само тишина – тишина историје.

Ова прича са краљем у главној улози није само о голу, већ о времену које неумољиво рађа хероје и (анти)јунаке. Године 1968, Јунајтед је освојио први Куп европских шампиона, а Ло је био део тима који је ушао у градску и европску фудбалску историју. Само шест година касније, славни клуб пао је у другу дивизију. Ипак, његов погодак није био чин који је запечатио судбину Јунајтеда. Био је то тренутак који је оголио суштину фудбала – његову бруталну поетику, јер је деловало као да је неко режирао Брехтово трагично и апсурдно. Јунајтед није био оборен ударцем ривала, што би навијачи лакше поднели, већ потезом свог вољеног сина. Јунајтед није испао из лиге због Лоовог гола, али га је он у потпуности дотукао.

Капацитет Олд Трафорда био је ограничен на 56.000 гледалаца, а пре утакмице три пута су се догодиле навале навијача на терен. Многи присутни на трибинама носили су транзисторске радио-апарате, пратећи резултате са других утакмица, попут оних на Сент Ендрузу где су играли Бирмингем и Норич и Гудисон парку на коме су се састали Евертон и Саутемптон. Манчестер јунајтед је започео меч агресивно, вршећи јак притисак на Ситијев гол, али без срећних завршетака.

Добре вести стигле су рано са Сент Ендруза, где је Норич дошао до предности против Бирмингема, који је већ био на ивици испадања. Неколико минута касније, долазиле су лоше вести са Гудисона – Саутемптон је стигао до вођства против Евертона. Јунајтед није имао ништа у својим рукама.

Наставили су с нападима играчи Томија Доертија, али без правих прилика. Затим су стигле нове лоше вести: Бирмингем је преокренуо резултат, а Саутемптон повећао вођство. Победа Бирмингема значила је испадање Јунајтеда из лиге, без обзира на исход меча против Ситија.

У другом полувремену, Сити је преузео контролу игре и дошао до вођства у финишу утакмице. Саутемптон је постигао и трећи гол против Евертона, а поједини незадовољни навијачи су улазили на терен с циљем да се игра прекине.

Тренер Ситија, Тони Бук, већ минут после гола заменио је Лоа, што је био његов последњи наступ за Сити, чиме је званично одиграо последњу утакмицу у клупској каријери. Јасно је било да Јунајтеду тог 27. априла ништа није ишло по вољи, те је испадање и због других резултата било неминовност, јер су претходно лоши резултати дошли на наплату баш против Ситија.

Доерти, тренер Јунајтеда, није био отпуштен након овога, већ је освајањем титуле наредне године у Другој дивизији и ФА Купу 1977. оправдао поверење навијача и управе клуба. Многи митови су рођени у вези са овим догађајем, али сигурно је да би и данас овакви сценарији били могући, што фудбал чини непроменљивом категоријом годинама уназад, али и занимљивом.

Тог дана Ло није само послао Јунајтед у нижи ранг, пре свега је постао симбол једног времена које пече Манчестерове навијаче, то је тренутак када се херој нашао на погрешној страни историје. Фудбал, баш као и живот, ретко када пружа јасну правду. Има само тренутке. А тај тренутак у коме је Денис Ло постигао гол против Јунајтеда на Олд Трафорду остаје заувек урезан. Не као обичан погодак, девети у дресу Ситија, већ као елегија.