Тамни вилајет селектора Пиксија - од љубави до мржње има тако мало

Стојковић није наследио тим који је био светски, европски или било који други шампион, већ групу људи која је попут насуканог брода, после безбројних олуја даноноћно тражила спасоносни, ауторитативни глас.

Србија је са Пиксијем савладала Португалију у гостима у директном окршају за пласман на Мундијал 2022. године, такође, успех је поновљен и у такмичарском мечу са Норвешком који је одлучивао о промоцији у А Групу Лиге нација.

Пре тријумфа над Португалијом, Србија је била у десетогодишњој апстиненцији од такмичарских победа над најбољим селекцијама Европе.

Да је којим случајем Стојковић поднео оставку након пласмана на Светско првенство, новембра пре две године, извесно је да би наратив о некадашњем фудбалском виртуозу био другачији.

Уместо статуса поверења, јавност је након Мундијала у Катару почела да сумња у Стојковићево знање. Разноразним пројекцијама и саветима, мишљењима надристручњака, понекад у телевизијским емисијама, створен је образац за критизерски однос према селекцији Србије, чиме се подгревала атмосфера сумње и страха у лош резултат националног тима.

Притом, многи у тим елаборацијама заборављају да је Србија са Пиксијем на челу коначно заиграла "модеран" фудбал, односно игру базирану на квантитаивном учинку, јер за квалитативан и промишљен приступ, логично, потребан је и квалитет играча.

Селектор Стојковић није велики тренер, попут Лучана Спалетија, Герета Саутгејта, Роналда Кумана, али ни Србија није Италија, Енглеска или Холандија. Србија нема ниједног играча који је значајан првотимац у неком од тридесетак најбољих тимова Европе. Србија на фудбалској мапи представља неугодан, непредвидив тим, с мноштвом фудбалера који нису лидери у клубовима где играју, већ играчи задатка.

Стигматизовани Пикси веома је близу историјског пласмана Србије на првенство Европе, али му квазизналци и фудбалски медиокритети неће опростити што се дрзнуо, надмено, сујетно и тврдоглаво, да мења менталитет српског фудбала коме је у ДНК дефанзивна игра врхунац тактичке генијалности.

Стојковићев избор је наметнут, игра која се не може дефинисати нападачком, већ "на гол више" је нужан одабир у коме је селектор решио да искористи своје нападачке адуте и тиме прикрије одбрамбене недостатке, који истине ради изгледају поразно.

Посматрајући последње резултате младе селекције Србије, сва је прилика да ће Пиксијева достигнућа временом постати вреднија, јер селектовање није ствар једног човека или групе људи око њега, већ производ система у циљу развоја сениорског фудбала.

Будућност репрезентативног фудбала је неизвесна, пре свега због недостатка континуитета у струци и квалитета међу фудбалерима, зато је пре пројекција о освајању трофеја потребно ствари називати правим именима, а последично, радити с намером добробити. Континуитет и доследност доносе резултат, прегршт је примера око нас за ту једноставну формулу успеха.