Спектакл да, али не и највећи у историји ЕП

Очекивао се спектакл у Лилу – и десио се. Французи су на фудбалском стадиону "Пјер Мороа" заиста направили ретко виђену фешту и амбијент у којем је декласирана Турска. Играли су домаћи кошаркаши на крилима више од 26.000 својих навијача, и после нешто смушенијег почетка просто самлели ривала.

Оно што заиста остаје за памћење је амбијент у импровизованој дворани. Телефоном није лако забележити и бар делимично дочарати колико је то било лепо, велико, бучно... И надасве чудно.

Био сам на великим фудбалским стадионима, био и у Медисон сквер гардену (истина не пуном), али је ово за мене био најнеобичнији кошаркашки меч којем сам присуствовао. Све ми је било некако велико и далеко. Све док не дођем до свог места у коментаторској ложи. Одатле се све види као на длану...

На полувремену домаћини објављују да меч гледа невероватних 26.135 гледалаца и то називају рекордом европске кошарке. На прву лопту сам поверовао, али ми врло брзо пријатељ из Београда преко Твитера јавља да то ипак није тачно. Наиме, било је више посматрача чак два пута – у финалу ЕП у Москви 1953. и борби за злато у Софији 1957. године. Наравно, то не умањује величну овог спектакуларног догађаја.

Што се услова за рад тиче, они генерално јесу добри. Ништа не мањка, али је све некако разбацано и за рад помало компликовано. Терен је на нултом нивоу, микс зона и прес-центар на "минус два", а новинарска соба на другом спарту. То ствара приличне потешкоће у раду и није нимало једноставно све постићи и свуда стићи. И правила око терена су се променила, тј. пооштрила. Више ником осим фотографа и волонтера није дозвољено да се шета око паркета. Али, наћи ћу алтернативу...

Поменуте три зоне покривене су бежичним интернетом, али простор између њих није, што је прично нелогично. У односу на берлински новинарски рај, где је све било малтене на једном месту, ово је корак назад. Мада, кажу ми старије колеге да је обично тако када се на оваквим тамичењима мења место.

Данас сам због тренинга наше селекције пропустио друго полувреме меча у којем су Летонци победили Словенију и комплетан окршај Грка и Белгијанаца. Једноставно, не може се све. Гледајући снимке и статистику, рекло би се да су у обе утакмице победили бољи. Као и на мечу Шпаније и Пољске, која се држала добрих тридесет минута у верватно последњем наступу Марћина Гортата у државном тиму.

Сутра ћу бар бити поштеђен путовања и награђен гледањем наших, који ће на паркет у пола три. Пре тога, ваља у подне испратити и снимити потенцијалног ривала у четвртфиналу, Чехе и Хрвате. Искрено, надам се овим другима...