Како смо играли са Словенцима – "змајчеки" нам сменили три селектора и једну комисију

После седам деценија заједничког наступања под окриљем југословенске краљевине и федеративно-социјалистичких Југославија, фудбалери Србије (самосталне, у заједници са Црном Гором и у Савезној Југославији) и Словеније међусобно су одмерили снаге осам пута, уз шест ремија и по једну победу.

Једном су играли на Европском првенству (ЕП) и пријатељски, два пута у групи Лиге нација и квалификацијама за ЕП и у четири наврата у борби за Мундијал. 

Словенију су предводила двојица селектора, а Србију осам имена, рачунајући и стручну комисију.

Мечеви са Словенцима били су последњи на селекторској клупи за Милована Ђорића, комисију Савићевић–Бошков–Ћурковић, Радомира Антића и Владимира Петровића Пижона. Вујадин Бошков потрајао је 12 дана после чувеног ремија на Евру 2000, док су преживели једино Драган Стојковић Пикси и Илија Петковић у пријатељском сусрету. 

До пакла и назад

Први и најузбудљивији сусрет две репрезентације одигран је 13. јуна 2000. године у првом колу групе Ц на ЕП у Белгији и Холандији.

СР Југославија је на турнир стигла испред Републике Ирске и Хрватске, док је пречка Предрага Мијатовића у нокаут фази Светског првенства (СП) две године раније и даље парала уши јавности. Земље Бенелукса биле су терен за искупљење селекције коју је предводио Вујадин Бошков.

Словенцима је првенство Европе пре 24 године био деби на великом такмичењу, на које су отишли кроз иглене уши и бараж са Украјинцима, захваљујући, пре свега, головима Златка Заховича, другог стрелца квалификација (девет голова).

Резиме утакмице, окончане резултатом 3:3, за оне којима су "плави" дражи, био је повратак из пакла. Спору и слабу игру наших, Словенци су наплатили головима Заховича у 22. минуту, спретног Мирана Павлина у 53. и поново Заховича у 58, након Синишине "асистенције".

Одсечену средину терена Југословени су покушали да надоместе високим лоптама ка Дарку Ковачевићу, који је углавном губио дуеле, као што је и млади бек Иван Дудић чинио на левој страни одбране.

Када је Михајловић зарадио искључење након што је одгурнуо Саша Удовича, који је претходно био у клинчу са Албертом Нађом, кола која су клизила ка провалији су напрасно кренула у супротном смеру.

За само шест минута, растрчали су се кључни играч преокрета Љубинко Друловић, Саво Милошевић, Владимир Југовић и ветеран Драган Стојковић Пикси, који је још у првом полувремену одменио младог Дејана Станковића.

Два гола Милошевића у 67. и 73. и један Друловића у 70. минуту омогућили су плавом броду, пред бродоломом, да доплови до луке спаса.

За селектора Словеније Срећка Катанеца кључно је било Михајловићево искључење које је мотивисало саиграче, а за Бошкова несхватљиво потцењивање противника.

"Остаје велика мистерија како то да заиграмо тек када изгубимо најбољег играча", истакао је селектор после утакмице.

Вујадинова мистерија и домети последње Југославије на великим турнирима разрешени су 12 дана потом, дебаклом против Холанђана у четвртфиналу резултатом 6:1.

Југославија је у групи победила Норвешку поготком Милошевића и изгубила у голеади од Шпаније са 4:3, док је Словенија поражена од "црвене фурије" са 2:1 и ремизирала са Скандинавцима без погодака, што је "плавима" и омогућило нокаут фазу. Норвешка је на отварању за гол била боља од Шпаније.

Меч "високог ризика" у мирном амбијенту

Нови окршај уследио је у Љубљани, 28. марта 2001. године, у надметању за одлазак на Мундијал у Јапану и Јужној Кореји. У групи су још учествовали Русија, Швајцарска, Луксембург и Фарска Острва. Словеначке власти су предвиђале утакмицу високог ризика због чега је престоница била под барикадама.

Домаћини су циклус започели и завршили са истим селектором, а Југославију су представљали Илија Петковић (први меч), Милован Ђорић (две утакмице) и селекторска комисија Бошков – Иван Ћурковић – Дејан Савићевић, са Дејом на челу – пошто је окончао играчку каријеру у бечком Рапиду.

Мартовски сусрет са Словенцима био је трећи од укупно десет у квалификационој рунди у групи један и селектор Ђорић је у најави меча нагласио да је сваки југословенски играч бољи од словеначког, док једину дилему има ко ће уштоповати Заховича – Игор Дуљај или Милан Обрадовић.

Југославија је повела преко Милошевића у 32. минуту, након контранапада Предрага Ђорђевића и Николе Лазетића. Упорни "змајчеки" су дошли до бода голом Заховича из слободног ударца, са око 25 метара, у минутима надокнаде.

Иако читаво друго полувреме гости нису постојали на терену, Ђорић је био задовољан и смирен, док је оправдање за реми пронашао у изнуђеним изласцима Славише Јокановића и Милошевића из игре због повреде рамена и потреса мозга.

Дуел "високог ризика" тако је окончан у мирном амбијенту, уз дружење играча две репрезентације. Тензије су расле једино унутар југословенског табора. Ђорић се очас посла посвађао са неколико фудбалера, са Ковачевићем, Мијатовићем, Станковићем и Матејом Кежманом на челу.

Утакмица у Љубљани била му је и последња на селекторској клупи, коју је преузела комисија састављена од председника Фудбалског клуба Партизан (Ћурковић), тренерског "полетарца" (Савићевић) и ветерана (Бошков).

Прекретница без покрића

Комисија је оформљена да се спасе шта се спасти могло, а пресудила јој је управо Словенија у повратној утакмици на кишом натопљеном стадиону Партизана 5. септембра 2001, у претпоследњем колу квалификација – 1:1.

Уочи расплета, Русија је имала 17, Словенија 16, а "плави" 15 бодова. Од "зборнаје" се очекивало да упише сигурна три бода на гостовању на Фарским Острвима и овери пласман код куће против Швајцарске, која више није имала шанси за прва два места. Словенији је преостало да дочека Фаране, а Југославији да угости Луксембург – све већ виђене победе.

Руси су раније током дана тријумфовали против Фарана, па је меч Југославије са Словенцима био и директан дуел за бараж са Румунима. Захович и саиграчи нису смели да изгубе, нашима је значио једино тријумф.

Гости су повели већ у 10. минуту, голом Жељка Милиновића на центаршут Заховича из корнера, након још једне споре реакције одбране Југославије.

По расквашеном терену није било конкретнијег одговора домаћих, осим дугих лопти ка капитену Мијатовићу и појединачних учинака. Једина изгледна шанса претворена је у погодак у 51. минуту, када је Предраг Ђорђевић повео напад, разменио дупли пас са Милошевићем и шутирао у незаштићени део мреже словеначког голмана. Довољно за реми у мечу у којем је неопходна победа.

Словенци су, потом, славили против Фарских Острва и преживели двомеч са Румунима за прво СП. Ипак, на Далеком истоку су уписали поразе у конкуренцији Шпаније, Парагваја и Јужне Африке.

Медији у Србији и Црној Гори писали су да је неуспех са Словенцима разбио илузију да је са репрезентацијом све у реду, те да ће омогућити прекретницу у организацији савеза, односима унутар функционера и фудбалера и начину размишљања струке. 

Одлазак "Мистера"

У српско-црногорском (СЦГ) и самосталном српском клупском и репрезентативном фудбалу уследиле су бројне прекретнице и шок-терапије од 2001. године и сусретима са Словенцима, али је већи резултат изостао.

СЦГ и "змајчеки" ремизирали су 1:1 у пријатељском мечу 2004. године, да би самостална Србија на нови сусрет са Словенцима чекала до квалификација за ЕП у Пољској и Украјини на "Маракани" (Рајко Митић) 7. септембра 2010. године – у конкуренцији Италије, Естоније, Северне Ирске и, опет, Фарских Острва.

Био је то последњи окршај који је као селектор водио Радомир Антић. Обе репрезентације су претходно испале у групној фази СП у Јужној Африци, а председник Фудбалског савеза Србије Томислав Караџић чекао је први кикс да би Антића разрешио дужности, са којим је у свађи био и пре Мундијала.

Словенија је повела голом Миливоја Новаковича у 63. минуту, а изједначио је Никола Жигић у 86.

Меч су обележили инциденти пре и за време утакмице, када су српски хулигани напали словеначке навијаче, доминантнија Словенија у првом полувремену и хаотични напади "орлова" у наставку утакмице.

Након вођства Словеније, навијачи су тражили Караџићев одлазак, али је председник Савеза недељу дана касније отказ наменио Антићу, који је и даље уживао подршку јавности. Као оправдање, навео је високу плату селектора, поремећене односе у тиму, лошу комуникацију између Антића и Савеза и неубедљиву игру сениорске екипе.

Владимир Петровић Пижон је убрзо промовисан у новог шефа стручног штаба.

Естонски минус у Словенији и Видићев промашени пенал

Словенија је до краја квалификација пресудила и Пижону, у узвратном сусрету на мариборском "Људском врту" 11. октобра 2011, за прву победу у међусобним окрашајима – 1:0. 

Италија је већ изборила прво место, Србија би победом у гостима у последњом колу прескочила Естонију на другој позицији, док је Словенија раније изгубила могућност да се домогне баража.

Даре Вршич је са скоро пола терена из слободњака погодио у мрежу Бојана Јоргачевића у последњим секундама првог полувремена за вођство Словенаца.

Заменик капитена Србије Немања Видић је промашио пенал у 64. минуту, иако није било предвиђено да изведе казнени ударац.

"Шутирао сам, јер су се саиграчи свађали око лопте. Један није хтео да је преда другоме, који је такође хтео да изведе ударац. Као заменик капитена сам преузео одговорност. Не због хира, већ зато што сам пре тога шутирао и погодио 12 пута", говорио је касније Видић, коме је то била 56. и последња утакмица за Србију.

Са репрезентацијом је после 102 меча у Марибору завршио и капитен Дејан Станковић, мада је званичан опроштај уследио у пријатељском сусрету са Јапаном две године касније, док је Пижон споразумно раскинуо уговор за још једну прекретницу.

Овога пута су и Словенци сменили селектора, а Кека је одменио Славиша Стојановић.

Прва победа "орлова" и селектор који је преживео Словенце

Србија је на први тријумф против Словенаца чекала 22 године од првог сусрета. Успела је у седмом покушају, у оквиру другог кола Б дивизије Лиге нација 5. јуна 2022. године – 4:1, у конкуренцији још Норвешке и Шведске.

Србија је на "Рајку Митићу" повела голом Александра Митровића у 25. минуту, али су Словенци убрзо поравнали лобом Петра Стојановића. У наставку, Пиксијева екипа је головима Сергеја Милинковића Савића у 55, Луке Јовића у 85. и Немање Радоњића у 92. минуту крунисала ефектну игру против тима који од 2018. са клупе поново предводи Кек.

Четири дана потом, "орлови" су победила Шведску у предграђу Стокхолма, да би 12. јуна исте године опет одмерили снаге са Словенцима у гостима. Сусрет у Марибору био је и последњи међусобни, а завршен је без победника – 2:2.

Србија је повела у раној фази првог, а Словенија сустигла предност почетком другог полувремена. Голове за "орлове" су постигли Андрија Живковић у 8. и Александар Митровић у 35, док су Словенци изједначили преко Адама Гнезде Черина у 48. и Бењамина Шешка у 53. минуту.

До краја надметања, Србија је првим местом изборила највиши ранг Лиге нација, док је Словенија такмичење завршила изнад Шведске, а испод Норвешке.

Сви дуели са Словенијом:

1. 13.6.2000. Словенија – Југославија 3:3 (ЕП)
2. 28.3.2001. Словенија – Југославија 1:1 (квалификације за СП)
3. 5.9.2001. Југославија – Словенија 1:1 (квалификације за СП)
4. 18.8.2004. Словенија – СЦГ 1:1 (пријатељска)
5. 7.9.2010. Србија – Словенија 1:1 (квалификације за ЕП) 
6. 11.10.2011. Словенија – Србија 1:0 (квалификације за ЕП)
7. 5.6.2022. Србија – Словенија 4:1 (Лига нација)
8. 12.6.2022. Словенија – Србија 2:2 (Лига нација)