Бичевање у Улици Српској...

Када Руси кажу „мње повезло", то значи да им се посрећило. Када то кажу Украјинци, у питању је иста ствар. Само мало другачија.

Ирина (моја нова пријатељица Лавица, наш туристички водич, иако ми овде најмање личимо на туристе) и ја шетамо по Лавову док нас колега сниматељ знојав јури по ћошковима ове преинтересанте вароши.

Степенице које воде ка небу, риба са осмехом-споменик, апотека-музеј, краљевска четврт, јеврејска четврт, аусторугарска, руска, немачка, јерменска, фали још кинеска. Само њих још нисмо срели овде.

Налазимо се у Српској улици. Пред крај анкете по граду на питање како живи обичан свет, једна госпођа нам је објаснила како овде у Лавову није толико важно имати новца колико је важно бити човек духа, вере, толеранције. Поздравила нас је и упитала јесмо ли били у Српској улици. У Српској? Па нисмо, али одмах крећемо, да.

Пуна цвећа и калдрмисана, као и већина улица у старом делу града, подсећа на Скадарлију, али мислим да је то сасвим случајно. Перформанс насред, девојка у традиционалној украјинској ношњи, лепа, бичује пролазнике и све то изгледа слатко. Прилазим, смешкам се... туристички намигнем на камеру, скупљајући материјал за Београд... кад ме она немилосрдно распалила по леђима црвенкастим бичем. То много кошта, иако је бесплатно, и није уопште смешно! Толико о Улици Српској.

У међувремену, негде око поднева, придружује нам се и Маријана, још је лепша него јуче. Крећемо на туру по Лавову, очима доморотки. Сниматељ нас изнова јури, јер њих две су невероватне. Данас је недеља, оне не раде и немају плаћену туру-туристичку. Толико су веселе и не знају шта пре да ми испричају. Сад ме опет мало стид јер знам да од таквих ствари увек бежим у Београду. Оне не престају да говоре. Ја више не знам шта снимамо, шта памтим а шта не. Са таквом страшћу описују сваки ћошак старог града, сваки педаљ. Најбоље од свега је што све то звучи заиста важно и подједнако занимљиво.

Идемо на кафу у катакомбе. Живот у Лавову одвија се под земљом. Буквално! И преко дана, не само ноћу, јер он је познат по кафићима у које се силази метрима испод земље. Само што нама то и није тако забавно јер вучемо статив, камеру, ранац са лаптопом, личне ствари... Сишли смо, ипак, и одморили се. Али не и од приче, јер Ири и Маријана не затварају. За то су плаћене, али ово је више од тога. Више и од фудбала и од "одрађивања" посла.

Време овде лети. У једном тренутку, пред крај недељног дружења, измонтиран материјал шаљемо за Београд. Тада Ири пита сме ли да погледа шта смо снимили од града и како је испала пред камером.

Наравно, одговара Драган. Она слуша, задивљено посматра коцкицу екрана компјутера, а онда сва срећна захваљује. Нема на чему, кажем ја, ви нама чините услугу. Огромну, јер да није њих две, ми бисмо прошли к'о Холандија против Данске.

Још један круг и завршавамо за данас. Осећамо се као на казненој експедицији иако су сва места где нас воде измишљена. Измишљено је и последње место где смо данас заједно ушли. Масонска ложа Лавова.

У овом кафићу мрачно је колико и у „Огледалу" Тарковског. Наручујемо пиво, а Ири ме пита колико имам пара. Уживај, одговарам, и са резервом премишљам шта јој сад ког ђавола то значи. Па, нећемо стући ни два цела.

Показује ми ценовник, а ја се правим да је све под контролом. Тамно точено – 230 гривни, што је око 24 евра, што је знате колико у динарима. Аууу...

И пре него што се Драган ухватио за новчаник, Ири је наручила још туру! Нек иде живот, лавовски! И тако почела да се смеје да сам помислила да се напила, иако сам убеђена да може фино да потегне.

Масонска ложа има фазон да се последња цифра у цени уопште не убраја у рачун. Под условом да знате за јадац.

Многи су само једном овде ушли. Ми ћемо сигурно бар још једанпут.

На крају дана, поздрављамо се, љубимо и Ирина и Маријана готово у исти глас кличу: „Нам повезло". Ја питам: „Како то мислиш?" Кажу: „Па, са вама, ви сте тако дивни људи." И нама је заиста било задовољство данас. „Видимо се сутра око поднева, идемо до фабрике чоколаде". „Нама је повезло", нешто размишљам. Са оваквим људима.