Сан Меси и Санта Тереза

Пошто се, судећи по коментарима читалаца сајта, мој фудбалско-туристички приступ шампионату света допао онима који нађу времена да читају овај "дневник из Рија", до даљег настављам у истом стилу. Дакле, ред фудбала, ред Рија. Или обрнуто. На срећу, и фудбал и, још више, Рио нуде обиље материјала, тако да тешко могу да останем "без теме".

Прва станица у суботу била је Ботафого. Одатле креће метро и некако ми је тај крај постао полазна тачка. Мислио сам да жртвујем утакмицу Аргентина–Иран мислећи, погрешно, да ће Аргентина то лако добити, али када сам, изашавши из аутобуса, у ресторанима на другој страни улице видео бар са пет монитора на којима се гледао меч, промених одлуку у ходу. Остадох да гледам утакмицу, успут сам ручао одличну печену пилетину у ресторану у коме је она специјалитет, и пратио муке Аргентинаца са одличним Иранцима, који су играли затворено, али се нису бранили бункером. Показали су да знају да играју, много су напредовали откад сам их последњи пут гледао у Француској 1998, када су, углавном пожртвовањем, намучили нашу селекцију. Тада смо једва победили, голом Синише Михајловића из слободног ударца. Иранци се јуче нису само бранили, у неколико наврата опасно су угрозили гол Аргентинаца, али су на крају погнуте главе напустили терен јер је противник имао Месија. Карлос Кеироз, Португалац на клупи Ирана, додаће касније: И судију. Оптужио је нашег Милорада Мажића да није свирао "чист пенал за Иран". Не могу да коментаришем, нисам добро видео акцију, али касније ћу на више сајтова наћи формулацију да је "српски судија изабрао да не суди ништа у 54. минуту". Дакле, ни "да" ни "не" (или што би рекли Шпанци: него супротно од тога, па ви видите да ли се "контра" односи на "да" или "не").

У суштини, све се своди на генијалност једног играча, Леа Месија. И кад не игра добро, увек може да реши утакмицу. Донео је победу против Босне и Херцеговине, ево и против Ирана. Два гола, шест бодова, Аргентина у осмини финала. Сан (свети) Меси. Да ли је ово, коначно, његов Мундијал? Гледам га годинама у Барселони, уживам у његовим дриблинзима, контроли лопте, головима и асистенцијама, али слажем се са онима који кажу да му недостаје један сјајно одиграни Мундијал да би стао раме уз раме са највећим асовима у историји фудбала. У Немачкој 2006. био је још увек млад, у Јужној Африци је подбацио, да ли је на реду трећа срећа? Навијам за њега, мада не и за Аргентину.

Трамвај звани жеља

После утакмице кренух ка крају Санта Терезе за који на гајдама које сам купио још у Барселони пише да је тај крај нека врста "Монмартра у Рију". Дакле, уметнички, боемски крај. Четири станице метроом до Глорије па онда, потценивши даљину према мапи града, кренух пешке. И није толики проблем била даљина колико узбрдица. Успон од бар 50 степени, улица три пута "савија" по 180 степени и таман кад се човек понада да је циљ иза угла - испостави се да треба бректати још мало...

Коначно стигох и прво што видех од уметности беше један велики мурал посвећен Светском првенству. На зиду, у "Трамвају званом жеља", наравно у жутом, екипа Бразила предвођена селектором Фелипеом Сколаријем, који маше са првог прозора, док Нејмар, једини ван трамваја, држи победнички трофеј високо подигнут. У левом углу аргентински плаво-бели дрес са бројем 10, чак и пише име његовог власника, Месија, који брише сузе... Што би се код нас рекло - "Што је баби мило, то јој се и снило..."

Зашто трамвај? Зато што је симбол кварта Санта Тереза, последње електрично возило у целом Бразилу (мада га нисам видео, рекоше да не ради, не знам зашто). Зашто "звани жеља"?

Старији ће се сетити свог некада омиљеног филма, млади ће сазнати да је 1951. редитељ Елија Казан снимио филм под тим именом (у оригиналу "A Streetcar Named Desire") у коме су главне улоге тумачили Вивијан Ли, Марлон Брандо и Карл Малден, који је српског порекла - Младен Секуловић. Филм је рађен према драми Тенесија Вилијамса која је претходно са великим успехом играна на Бродвеју. Ако вас занима прича о том култном филму, потражите информације о њему или, још боље, покушајте да нађете начин да га видите у некој кинотеци или неком филмском каналу који емитује старе (добре) филмове. Нећете зажалити.

У суседству откривам - отпад. Две металне фигуре штрче изнад ограде, у покрету, као у игри. Личе на роботе који играју фудбал. У Бразилу ни то не би било изненађење.

Кажу да је некада давно тај крај био најбогатији део Рија. На кућама грађеним у колонијалном стилу види се зуб времена, али и архитектонска лепота. Главна улица пуна је барова, ресторана, продавница сувенира, али ради и "бувљак", уличне "тезге" са свакојаком робом. Пажњу ми је привукла импозантна колекција ел-пи плоча једног помало необично обученог продавца. Нека врста црвене тоге испод које су се виделе плаве панталоне, била је у контрасту са црним лицем, седом косом и белом брадом. Нудио је велике бразилске певаче из прошлости, али и класике попут Нет Кинг Кола, Ширли Бејзи, Били Холидеј, Дјука Елингтона, Стивија Вондера... Дођох готово у искушење да нешто купим, али помислих на паковање, осетљивост плоча и одустадох. Понекад се питам да ли данашња младеж, уз све модерне уређаје за слушање музике, уопште зна шта је грамофон? Онај на коме се лонгплеј плоче "врте" на 33 обртаја, а сингл на 45.

Успут, пошто је у сваком бару телевизор, пратим на прескок утакмицу Немачка–Гана. Кад сам ушао у аутобус (много би било пешке и назад) било је 0:0, кад сам изашао на тргу Глорија већ је било 1:1 а у собу сам ушао таман да видим гол Мирослава Клосеа за 2:2. Знате већ, стигао је Роналда, обојица су на светским првенствима дали по 15 голова. Клосе је почео 2002. у Јапану и Кореји, завршиће овде у Бразилу, можда и као најбољи стрелац свих времена на светским првенствима. Резултат је релативно изненађење, Гана је, са Рајевцем на клупи, била хит прошлог Мундијала и увек је у стању да изненади фаворите.

Пехови Босанаца

За мене је меч дана био Нигерија – Босна и Херцеговина. Босанци су оставили добар утисак упркос поразу од Аргентине у првом мечу. Очекивао сам да могу да играју бар нерешено и да у последњем мечу са Ираном затраже пролаз, али мораће кући. Платили су цех неискуству на великим такмичењима, играчи су се некако стегли, нису показали све што знају, а ни суђење им није ишло на руку. Поништен је регуларни гол Џека јер о досуђеном офсајду не може бити ни говора, а кад су Нигеријаци постигли гол судија не би погрешио да је свирао фаул пре центаршута, јер је било евидентно да је Еменике користио руке у дуелу са Спахићем пре него што је додао, а Одемвинги постигао гол. На крају и пех, после шута Џека у надокнади времена лопта завршава на десној стативи... Видим да су босански медији осули дрвље и камање по "новозеландском рибару", како су крстили судију О'Лирија који им је "уместо правде досудио тугу".