Маракана

Какав дан! Пре подне шетња плажом у кварту Ботофого са погледом на једну страну на Главу шећера, на другу на споменик Христу. На пешчаној плажи метални голови али јуче, ко за баксуз, није било ни једног од бразилских виртуоза који босоноги фудбал уче на оваквим местима.Поподне сам коначно дочекао да уживо видим једну утакмицу Мундијала и то у храму фудбала, на чувеној „Маракани". Био сам на овом стадиону 1990, али као туриста. Није било утакмице, видети „Маракану" без играча и публике исто је као ући у музеј без слика...

Идем метроом у коме на стотине Аргентинаца лудује. То што певају својима и тврде да је Марадона био бољи од Пелеа је њихова ствар, али то што су скакали по метроу није баш било пријатно. Око стадиона све у знаку плаво белих боја, Кажу да је дошло око 50.000 Аргентинца. Колико ли би их било да нису у кризу? На једној застави, разапетој на сред улице, пише: Свет нам завиди. Испод слике Марадоне, Че Геваре, актуелног Папе и Фанђа, некадашњег шампиона Формуле 1.Тим редом. У наставку слика Марадоне са Светским купом у рукама.

У општој гужви наилазим на групу босанских навијача. Кажу да су дошли из Босне. Сликају се са Аргентицима. Убрзо стиже и један Хрват који појачава босанску страну. Једна од карактеристика досадашњег дела Мундијала је пацифизам, толеранција међу навијачким групама. Нема туча и инцидената.

„Маракана" споља делује импресивно иако је грађена још давне 1949 за прво послератно првенство света. ФИФА после 1938. у Италији желела Мунијал 1942, кандидати за домаћина били су Аргентина, Бразил и Немачка, али се испречио рат. Мунијала није било ни 1946, првобитно јер био планиран за 1949. али је Бразилу, који је добио организацију, дато још 12 месеци да се спреми. За тај Мундијал прихваћена је идеја да се трофеј назове „Куп Жила Римеа" по председнику ФИФА који је 1930. у Монтевидеу организовао прво светско првенство. Првенство је играно у завршној фази по Лига систему на чему је инсистирао Бразил. ФИФА је попустила што је довело до оставке Анри Делонеја, десне руке Жила Римеа али га је коју годину касније Риме убедио да се врати. Играло се у 6 градова а Рио де Жанеиро добио је „Маракану" за 200.000 посетилаца. Званично, стадион се зове „Марио Фиљо", по популарном спортском новинару из „Жорнал до Брасил", али за цео све, и саме Бразилце, оне је само „Маракана". Иако је већ био развијен интерконтинентални авионски саобраћај, Италија је дошла бродом. Разлог је била трагедија Торина 4. маја 1949. када је у авионској несрећи на брду Суперга надомак града погинуо цео шампионски тим на челу са Валентином Мацолом, оцем каснијег репрезентативца Италије Сандра Мацоле.У техничком смислу новитет је била нумерација играча од 1 до 11, играло се кожним лоптама бразилске производње. Постигнуто је 88 голова, 4 по мечу, шампионат је гледало 1.045.246 људи, просек по мечу 47.511. Највише их је било у последњој утакмици Бразил-Уругвај која је де факто била финале иако је Бразилу био довољан и бод. Победио је Уругвај са 2-1 а тај дана је у латино-америчком свету познат као „мараканасо".

Доста о историји. Изгледа да фудбалу прија бразилска клима јер смо на првих 11 мечева видели 11 победа, пало је чак 38 голова, 20 више него у Јужној Африци после исто толико утакмица. Имали смо пет преокрета, победе тимова који су почињали са 0-1. Игра се добар фудбал, стадиони су пуни, поправља се и суђење. Арбитар на мечу Швајцарска-Хондурас, Равшан Ирматов из Узбекистана, заслужује све честитке за предност коју је пустио и из које су Швајцарци у 93.минуту дали победносни гол.

Бора Милутиновић, звезда

Некада је, као и његова браћа Милорад и Милош, играо у Партизану, али уз његово име, откад се бави тренерским послом, више приличи атрибут „звезда". У преш-центру испод трибине стадиона срећем старог пријатеља Бору Милутиновића. Како се појавио салетели су га новинари са свих континената, од његових Мексиканаца које је водио на Светском првенству 1986. до његових Кинеза које је први и једни пут квалификовао за завршни турнир 2002.

Једва сам га отргао и довео пред камеру за екслузивни интервју за РТС. Бора открива да му је ово 13. светско првенство, жали се на раздаљине, каже да неће успети да види више од 8 утакмица и најављује да „нас све чека у Катару 2022" са ер-кондишн уређајима на стадионима... После меча оде на аердором, треба да стигне у Натал да гледа Гана-САД. Узгред, Американце је водио на Светском првенству 1994, Костарику у Италији 1990, Нигерију у Француској 1998. Бора Милутиновић, звезда, грађанин света.

Стадион је у знаку плаво-беле боје, атмосфера је као да се игра у Буенос Аиресу а расположење Аргентинаца подиже аутог Колашинца на самом старту меча. Најбржи ауто-гол у историји шампионата света. Босанци су се полако враћали, али је у другом полувремену докусрио Лео Меси на свом дебију на „Маракани" типичном индивидуалном акцијом када са десне стране улази ка средини тражећи простор за шут левицом. Први, једини и последњи гол на своја два Мундијала дао је Србији и Црној Гори 2006.

Сад је на листу "жртава" уписао и БиХ. Босанци се нису обрукали, шта више Аргентинци су после гола Ибишевића крали време и чували резултат. Босански новинари примали су честитке као да је БиХ победила, али слаба им је то утеха била. Објављен је податак да је присутно 74.738 гледалаца. Далеко од 200.000 из 1950, али стадион је реформисан и умивен за Куп конфедерација 2013, капацитет му је знатно смањен али и даље остаје симбол у свету фудбала. Делује импресивно.

Амиго Аугустин

На повратку истим путем, метроом. Са истим, расположеним Аргентинцима који овог пута не скачу. Седам до дечака на чијем су лицу боје аргентинске заставе, али ме буни босанско-херцвеговачки шал око врата. Питам га одакле му, каже мењао се. Дао аргентинску заставу за шал. Ту је са оцем, дошли су из Буенос Аиреса, колико данас се враћају. Мали ми каже да има 10 година, да се зове Асугустин, навија за Бока јуниорс, у репрезентацији највише воли Месија и Ди Марију. Са ним је и отац који каже да је у његово време идол свих Аргентинаца био Марадона. Мали Аугустин га је гледао само на видео снимцима.

Питам могу ли да сликам дечака. Отац даје сагласност. Пошто путовање траје, слушам његову занимљиву историју. Са 18 година био је, 1982, мобилисан и провео је 70 од 74 дана на Малвинима у рату који су тада водиле Аргентина и Енглеска и који је добила Енглеска. Око врата носи ланчић на коме су његово име и презиме (Фернандно Суарес), идентификациони број, крвна група и број јединице у којој је служио. Каже да је у том рату погинилу 649 аргентинских војника док су многи остали инвалиди. Од државе има пензију, као и сви који су се борили, а инвалиди и додатак. Питам га откуд толико Аргентинаца кад је земља у кризи:

-На кредит...Плаћамо путовање на рате, инфлација чини своје.

Мали Аугустион се интересује „у којим ће новинама изаћи његова слика". На крају срдачан стисак руке, срећан пут и довиђења.

Фудбал је направио још једно пријатељство.