Свој највећи непријатељ

Био је септембар 2013. године када је - тада у лику Луке ди Монтецемола - Ферари направио један од оних не-могу-да-верујем потеза и вратио у тим возача којем је само три године раније исплаћено 17 милиона евра да више не вози за њих. Међутим, повратак Кимија у редове црвених - супротно очекивањима милионске армије навијача - није имао много везе са флегматичним Финцем, колико је био макијавелистички ударац на до тада неприкосновеног лидера тима, Фернанда Алонса. Не бих да понављам оно што сам тада написао, али не могу а да не приметим аналогију са актуелним догађајима. Јер, јасно је да је порука коју је Фернандо добио у септембру 2013. потписивањем Кимија, у длаку иста оној коју је Фетел добио у септембру 2018. отпуштањем Раиконена. Као и Алонсо некад, Себ је током четири године у Скудерији изградио екосистем у којем се осећа комфорно - преференцијални третман, опуштено ћаскање са тркачким инжењером на италијанском и клупски колега којег је само повремено потребно подсећати где му је место - али екипа од тога није имала много користи. Ако у прве две године на располагању није имао аутомобил за много више од спорадичне победе ту и тамо, у прошлој, а поготово у текућој сезони Ферари му је подарио машину у којем се може до титуле. Штавише, у којој би се морало до титуле. А ипак, седам трка пре краја шампионата, Хамилтон има лепих 30 бодова предности и огромно самопоуздање које црпи из победа у наоко инфериорном аутомобилу па делује да ће још неко време Кими остати последњи шампион из Маранела.

Аматерски потези у Азербејџану, Француској, поготово Немачкој па онда и у првом кругу Монце (мада би се могло штошта написати и о бројним тактичким грешкама екипе ове сезоне) би били превише и за мање толерантан тим од Ферарија, па није необично што се потписивањем Леклера симболично завршио Фетелов медени месец са италијанском екипом. Момак из Монака је већ изјавио да не долази да буде број два што ће - уколико Аривабене то заиста и дозволи - потпуно променити динамику унутар екипе у правцу који се Немцу неће нарочито свидети. Ако се опет вратимо у прошлост сетићемо се да је Алонсо на сличан потез одговорио тако што је на стази до ногу потукао Кимија, али у том процесу и изгубио однос са екипом па је на крају сезоне напустио Скудерију две године пре истека уговора (и у мору лоших одлука донео убедљиво најгору, због које га на крају крајева догодине и нећемо гледати у Формули 1). Повуцимо сада паралелу са оним што се исте, 2014. године дешавало у суседној гаражи - где је Рикардо потпуно неочекивано оставио Фетела у прашини и тиме га практично натерао да напусти екипу која му је донела четири узастопне титуле - и полако нам се пред очима ствара слика онога што би могли да гледамо у 2019. Ферари зато по ко зна који пут доноси одлуку коју неки други тим можда не би, али такву да је потпуно у складу са Енцовом мантром по којој је тим вечан а возачи се мењају. Потенцијална добит - титула - је готово једнако велика као и дугорочни губитак - Себа, као некад Алонса - па ћемо овај "all in" моменат запамтити када догодине будемо сводили рачуне.

Наравно, пита се и Себ. У Ред-Бул-годинама оспораван због предности коју су аутомобили које је потписивао Ејдријен Њуји тада доносили, момак из Хепенхајма је изабрао Маранело не само као митску гаражу о којој сви који су икада узели волан у руке сањају већ и као емулацију онога што су тако успешно реализовали прво Шуми када је истом том Ферарију донео титулу након 21 године, а онда и Луис који је на уштрб супериорне екипе (у том тренутку је бар тако изгледало) одабрао Мерцедес и одвео га на врх. Реализација Фетеловог пројекта до сада није успела да га доведе до пете титуле светског шампиона, што не значи да се то ипак неће догодити, можда већ ове сезоне. Фетел је и даље бар једнако добар као у шампионским данима и свако ко га потцењује чини то на сопствену штету. Признањем да је сам себи највећи непријатељ, Себ показује да је свестан да исход сваке будуће трке зависи само од његових перформанси јер уз аутомобил који има на располагању не би смео превише да брине о томе шта ради конкуренција. Због тога би наредних девет недеља, колико нас дели од краја шампионата у многоме могло да одреди будући ток каријере четвороструког шампиона.

Прва станица на том путу је Сингапур и стаза која је на папиру морала Ферарију да пружи значајну предност у односу на Мерцедес, али Хамилтон изгледа јуче није добио тај мемо. Британац је потврдио да је у животној форми и поново одвезао један од оних кругова који се памте, надмашивши главног ривала на квалификацијама за више од шест десетинки. Не могу а да се не запитам да ли би Луису можда ипак било драже да Фетела данас на старту уместо иза, види поред себе, у првом реду, на месту са којег ће у трку кренути Верстапен. Осим што је на стази бескрупулозан - Монца је дала нови прилог за такву тврдњу - Макс није протагониста шампионата и за разлику од Британца нема шта да изгуби. То не значи да би данас требало очекивати репризу прошлогодишњег старта, али би Луис могао да дође у позицију да у делићу секунде одлучује да ли му је прва позиција вредна ризика коју носи играње кукавице са Холанђанином. Седам од последњих девет трка је добијено са прве стартне позиције (без механичког квара 2012. и судара на старту прошле године вероватно би било и девет из девет), али уз обично пуна два сата вожње, практично неизбежно сигурносно возило и у Сингапуру увек присутан ризик од кише и Луис и Себ би морали да знају да се ни трка, а поготово шампионат не одлучују у првој кривини. Чак и уз статистику да је победник на стази под рефлекторима шест пута у последњих седам година долазио и до титуле. Сјајан сценарио за оно што нас чека поподне, зар не?