Укроћена горопад

Крај је дакако познат - хер Тилке је још концем деведесетих година савладао страшни Естерајхринг, претворивши га у кротки (А1) Ред Бул Ринг. Али каква је то горопадница била...

За све је вероватно крив шармантни и ћудљиви Јохен Риндт, чији пробој кроз свет ауто спорта је пресудно утицао да Аустрија пре педесетак година напрасно открије Формулу 1 и одмах крене у борбу за организацију трке светског шампионата. У недостатку правог аутодрома, домаћинства се 1964. године докопао војни аеродром у Целтвегу чија асфалтна површина је била толико џомбаста да је већина возача ту прву трку завршила пре краја услед проблема са огибљењем. Јасно је било да се Формула 1 неће враћати у алпску републику док се не појави права стаза, и Велика награда Аустрије је брзо пала у заборав. Или се тако бар чинило, јер се испоставило да је баш та прва трка установила образац који ће се у новој инкарнацији аустријског Гран прија толико пута понављати: на Целтвегу је до прве и једине победе у каријери стигао Лоренцо Бандини, талентовани Италијан чији се живот трагично окончао само три године касније у пламену преврнутог Ферарија на улицама Монака.

Прошло је шест година и Формула 1 се вратила у Аустрију, на нови, шокантно брзи аутодром крајње неинвентивног имена: Естерајхринг. У правом тренутку, или се бар тако чинило, пошто је у августу те 1970. године на челу генералног пласмана био баш онај ћудљиви момак због којег је све и почело. Јохен Риндт је за воланом дивног али смртоносног Лотуса 72 управо забележио 4 узастопне победе и пет трка пре краја шампионата имао великих 20 бодова предности испред Џека Бребема. На квалификацијама пред пуним трибинама је само један исход био могућ, али прву позицију на старту Риндт није успео да материјализује због квара мотора у 21. кругу, па је пред разочараном публиком до победе стигао Џеки Икс у Ферарију. Нико није могао ни да претпостави да ће трка у домовини бити последњи старт каријере омиљеног Аустријанца, који ће смртно страдати на тренингу на Монци само десетак дана касније, те убрзо постати неславни први и надам се једини постхумни шампион света.

Естерајхринг је, међутим, тек почињао да пише странице своје чудне историје. Аустријанци су новог јунака пронашли у Лауди, али Бечлија који је покоравао стазе диљем земаљског шара никако није успевао да победи у домовини јер су, упркос његовим првим стартним позицијама, до кариране заставе пре стизали - пратећи образац који је поставио Лоренцо Бандини - углавном возачи који никад пре тога нису кушали шампањац са највишег степеника победничког постоља.

Нарочито је незаборавна кишна трка из 1975. године када је своју прву и једину победу Виторио Брамбила, познатији по надимку Горила из Монце - иначе дежмекасти господин који је у Формули 1 дебитовао сезону раније, у 37. години живота(!) - прославио високо подигавши руке док је прелазио преко циљне линије. Само да би се који секунд касније спектакуларно закуцао у ограду те на проглашење победника стигао у прописно олупаном Марчу:

Та трка је нажалост имала неславну увертиру, када је Марк Донохју у јутарњем загревању у недељу излетео са стазе и доживео озбиљну повреду главе. Иако је убрзо повратио свест и чак разговарао са Фитипалдијем пре него што је послат у болницу, током хеликоптерског транспорта је дошло до повећања интракранијалног притиска и Американац је два дана касније преминуо.

Наредне године, Естерајхринг је био прва трка после стравичног Лаудиног удеса на Нирбургрингу, и у одсуству локалног хероја, рутински произвео још једног новог победника, у лику Џона Вотсона, Британца који је возио за исти тим као и малерозни Донохју годину раније - Пенски. Погађате, иако Роџер Пенски важи за једног од најуспешнијих власника тимова у историји Индикар и НАСКАР шампионата, победа на Естерајхрингу му је била прва и последња у Формули 1.

Низ је настављен и наредне године, када у Аустрији до прве победе у каријери стиже Ален Џоунс, а коначно завршен 1982. када је дебитантску победу прославио Елио де Анђелис, за пола аутомобила испред Кекеа Розберга - који такође у том моменту још ни једном није победио на трци Формуле 1.

Спектакл се није ту завршио - Лауда је напокон обрадовао домаћу публику повратком из пензије и победом 1984. године, на путу ка својој трећој титули светског шампиона, док је трку годину дана касније обележио шокантан удес де Ћезариса:

Италијан је упркос вишеструком обртању прошао без повреда, али одмах остао и без посла, будући да је Ги Лижије, газда тима чије је аутомобиле Андреа (познат и као „де Крашерис") неуморно уништавао претходних 20 месеци закључио како то себи више једноставно не може да приушти.

Две године касније, моћна стаза је доживела последњи ударац. „Кривац" је био Нелсон Пике, који је те године на квалификацијама у величанственој Вилијамс Хонди одвезао круг просечном брзином од 255,756 километара на час. Да ставимо ствари у перспективу, просечна брзина на Монци прошле године је била нижа за ~5, а у Аустрији ~30 километара на сат. Горопадни Естерајхринг је са својим дугим правцима и ритмичним брзим кривинама проглашен небезбедним и Аустрија је поново остала без трке Формуле 1. Све док на сцену није ступио кротитељ у лику хер Тилкеа, чији немилосрдни резови су осакатили стару стазу и подарили нам углађени и потпуно неинспиративни А1 ринг којег ћемо се сећати пре свега по скандалозној трци из 2002. године у којој је Барикело буквално пред линијом циља поклонио победу Шумахеру. Салве звиждука којима је Фераријев ас почашћен су биле до тада невиђене на трци Формуле 1:https://twitter.com/F1/status/748407744298815488

Али, да свака прича не мора да има тужни крај, најављују вести које овог викенда стижу из Аустрије: Дитрих Матешиц, газда Ред Була и одскора власник стазе која се 2014. вратила у календар као Ред Бул ринг наводно планира да већ за наредну сезону обнови оригинални Естерајхринг и тако нам омогући да поново уживамо у његовој ондулираној лепоти (видети под: http://www.formula1.com/en/latest/features/2016/6/f1-classic-onboard-nakajima-osterreichring.html).

Уз мешавину скепсе и наде да је тако нешто у данашње време уопште могуће, дочекујем овогодишњу трку у којој на први поглед не би требало да буде много неизвесности. Мерцедеси су на тестовима у петак деловали непобедиво, а посао би могао да им буде олакшан због казне од 5 позиција на старту која чека Фетела због превремене промене мењача, али и традиционалне неконкурентности Ред Була на домаћој стази која, парадоксално, у садашњој итерацији фаворизује моторе а не аеродинамику. Ипак, неизвесност доноси киша која је прогнозирана за суботу, што може значајно промешати поредак на квалификацијама и недељу учинити занимљивијом. Уколико Ферари заиста има амбицију да се ове сезоне бори за титулу време је да црвени аутомобили почну да побеђују а под посебним притиском је Раиконен, чије продужење уговора ће умногоме зависити од учинка током лета. Викенд пред нама је зато прва прилика за Кимија - тим пре што Фетелу следује казна - да докаже Аривабенеу да је и даље боља опција за Маранело од Переза који у Аустрију долази пун самопоуздања после трећег места у Азербејџану.

Ревитализована Форс Индија после Барселоне делује као много озбиљнији аутомобил па и Хилкенберг види своју шансу овог викенда, једнако као и Вилијамси који су захваљујући Мерцедесовом погону претходне две године завршавали на подијуму Ред Бул ринга.

Ипак, главна борба се очекује између Розберга - победника обе претходне трке у Аустрији - који је своју предност у генералном пласману после Бакуа повећао на 24 бода и Хамилтона који је оптерећен честим проблемима са агрегатом па овог викенда почиње да троши свој пети и последњи комплет. То практично значи да ће Британац пре краја сезоне морати да одслужи бар једну, а вероватно и две казне због замене погонске јединице, па победе на стазама где стартује без казне постају императив.

У стандардном, европском термину - 14 часова за квалификације у суботу и трку у недељу - даје се представа у којој можда последњи пут гледамо укроћену горопадницу. Догодине, можда ипак Катарина буде та која се последња смеје.