Дуга, хладна зима…

И сам сам у последњих неколико година више пута написао да је данас лако критиковати Формулу 1, због бројних грешака које су начињене, и што је још горе, и даље се праве у скоро свим елементима који чине фундаментални део искуства ове специфичне мешавине спорта, бизниса и забаве. Растрзана између различитих интереса главних играча, било да су у питању мултинационалне компаније, инвестициони фондови, произвођачи аутомобила, Светска аутомобилска федерација (ФИА), промотери или медији, Формула 1 већ дуги низ година безуспешно тражи своју изгубљену душу, на погрешне начине и на кривим местима. Покушавајући да удовољи свим тим међусобно посвађаним интересима, често као финални производ испоручује решење које, као и сваки компромис, не одговара никоме. Док год је извршна моћ подељена између три непомирљиве стране - ФИА је задужена за регулативу, тимови за спортска правила, док је власник комерцијалних права инвестициони фонд ЦВЦ - Формула 1 ће ићи у правцу ентропије, у времену када је потребна не само јасна визија, већ још више, моћ да се иста спроведе у дело.

Делује парадоксално, али у овом моменту визија делује као лакши део једначине, док прави проблем представља довољна концентрација моћи да се иста спроведе. Идеја је много - последња довољно интригантна, не нужно и она са којом се слажем, је она о три географски подељена првенства и финалном обрачуну шампиона коју је изнео шеф Пирелија, Пол Хембери - али скупити коалицију која би их спровела делује као немогућа мисија. Циник би рекао да док год Бернард Чарлс Еклстон дише неће бити проблема да се иза његових идеја сакупи критична маса, али током последње деценије то баш и није тако изгледало. Како год било, игра моћи у којој се врте незамисливе количине долара - која је одавно на програму у Формули 1 - обесмишљава подједнако и имагинацију, а дакако и било какав утицај новинских текстова и много утицајнијих медија од овог којем сте поклонили поверење па то заиста није тема на коју би требало трошити време.

Идеје већ представљају другу причу.

Нема особе којој је стало до Формуле 1 која нема своју идеју о томе када је Формула 1 била најбоља и како је поново довести у то стање. За моју безначајност, болиди никада нису изгледали боље него раних осамдесетих: Бребемов шампионски BT49C из 1981. године, Вилијамсов, такође шампионски FW08, из наредне, '82, која нам је подарила и дивни и ужасни Ферари 126 C2, који је живота и/или каријере коштао оба пилота те године, и најлепши од свих, Реноов турбо лепотан RE30B - архетипски аутомобил Формуле 1, са којим су, у рукама мајстора као што је био Алан Прост, била могућа само два исхода, подијум или одустајање - пленили су својом ниском силуетом, сведеном аеродинамиком и бруталном снагом.

Још боље, сезоне су биле неизвесне на начин који данас делује - нестварано.

Ако би којим случајем Холивуд желео да, после мени не нарочито драгог Хауардовог Rush-a, на велике екране пренесе још неку причу из Формуле 1, значајна уштеда би могла да се направи на плати сценаристе ако би се екранизовала сезона 1982. Чега ту све није било. Трка са 26 возача, и квалификација на којима их је учествовало њих чак 34! Политика је, колико год то звучало невероватно, играла још већу улогу него данас, па смо имали штрајкове, бојкот и готово редовне дисквалификације возача. Да се појача мелодрама, један стари ас (Лауда) се управо вратио из пензије, и одмах наставио да побеђује. Што и није неко чудо у сезони у којој се на 16 трка на највиши степеник победничког постоља попело 11 различитих возача из 7 различитих тимова. За трагедију, неизбежни састојак холивудских блокбастера, побринуће се готово филмски сплет околности који нам је однео Вилнева у Белгији и Спалетија у Канади, а без каријере оставио Дидијеа Пиронија, који је у том тренутку већ практично имао титулу у џепу. Коначно, ту је и помало неочекивани јунак (Розберг, сада би рекли сениор, а тада једноставно Кеке), који је на почетку сматран потпуним аутсајдером, након што је претходну сезону завршио без и једног бода. До титуле је стигао са једном победом (!) - за поређење, петорица других возача су имала по две - а и ту једну је изборио, ни мање ни више него у последњем кругу. Ако све ово није довољно, исте године смо имали и чувену трку у Монте Карлу на којој као да нико није желео да победи (3 одустајања са чела у последњем кругу), и можда мање драматичан, али бар једнако упечатљив призор карате меча (још једног, из данашњег угла гледано сениора, а тада само) Нелсона Пикеа и несрећног Елизеа Салазара, који није најбоље разумео да када те неко претиче за цео круг, а поготово ако је у питању актуелни светски шампион, и у том моменту водећи на трци, пуштање папучице гаса нема алтернативу. Сценографија свакако није могла бити боља, у никад прежаљеним шумама Хокенхајма, док нарација пословично ироничног Клајва Џејмса на доњем линку савршено персонификује дух ере која нам данас тако недостаје.

Добра, стара времена. Није ли то најбољи доказ како је Формула 1 некад била боља?

Е па није. Напротив, то је доказ да је Формула 1 данас, и поред свих својих мањкавости, највише угрожена од - саме себе. Или да будем још прецизнији, Формула 1 је жртва своје славне прошлости, романтичног погледа на оно што је некад било, и самим тим превеликих очекивања нас који је годинама пратимо. Као каква особа са превише израженом савешћу, сапета под теретом сопствених очекивања, због којих не успева да се сконцентрише на оно што је битно. У случају Формуле 1, то битно није покушај емулације славних прошлих дана, већ стварање услова за производњу будућих славних дана.

При томе, за неколико основних корака није потребна нарочита памет.

Најједноставнији начин да се прошири број играча који се боре за врх је смањење оперативних трошкова, али не на начин који води у својеврсну уравниловку, јер велики тимови морају бити у прилици да, ако већ желе, више троше. Уместо лимита на буџет, потребно је побринути се да цена агрегата буде приступачна, али тако да исти и даље буду релевантни и довољно привлачни за нове инвеститоре из реда великих произвођача аутомобила, али и изводљиви за специјалисте попут Косворта, Џада, Илмора, Мекахрома и сличних. Лажна је дилема да ли Формула 1 мора да развија „зелене" технологије или не, будући да је једини начин да се иде напред имплементација апсолутно свих „цака" које савремена индустрија мотора може да понуди. Тако је уосталом одувек било, и ако је повећање ефикасности кроз побољшање економичности данашњи цајтгајст онда ће тако и бити. Аеродинамика, са друге стране, мора бити задата као компромис између потребе за постизањем већих брзина (приањање) и могућности да аутомобил иза има корист од заветрине, а не штету од вожње у „прљавом" ваздуху аутомобила који прати. Делује једноставно, али ђаво је наравно у детаљима, па би поставку ове једначине ваљало препустити много умнијим људима којих у Формули 1 не недостаје. Уосталом, зашто не потражити рецепт и из неких других категорија ауто спорта где је ово питање ефикасније решено?

Уз приступачну цену мотора и сведена аеро решења, трошак конкурентности већ довољно опада па није неопходно инсистирати на буџетском ограничењу које је у пракси готово немогуће контролисати.

У цео пакет је потребно паметно интегрисати и решење за гуме, како би возачи могли од првог круга да возе на лимиту, али не тако да завршимо са моделима које смо видели крајем Бриџстон ере, потпуно неосетљивим на фине детаље различитих стаза, било да су у питању абразивност и температура асфалта или утицај латералне силе у брзим кривинама. Већи избор, и када је реч о произвођачима и када је реч о типовима мешавина, никако не може да буде грешка, јер нас историја учи да иста гума не мора на исти начин да одговара различитим аутомобилима.

На крају, интегралан део новог приступа морала би да буде и брига о нама, навијачима. Није спорно да Формула 1 мора да се шири на нова, узбудљива тржишта, али да ли су Азербејџан, Малезија, Бахреин и Уједињени арапски емирати заиста право решење? И вредни да због њих изгубимо Француску, Немачку, сутра можда и Италију или Велику Британију? Нове стазе нису увек лош потез, уосталом имамо пример Остина, али Формула 1 не може бити најбоља на свету ако не посећује Монцу, Спа, Силверстон, Монте Карло (наставите низ по жељи), места где су трибине увек пуне и са данашњим ценама карата. Смањење зависности спорта од бесмислених сума које Бернију плаћају организатори (због којих уосталом и одлазимо на тржишта где Формула 1 нема традиционалну навијачку базу, али су режими спремни да удовољавају Еклстоновим хировима), кроз боље коришћење прилика које пружа данашња онлајн интеграција отворило би простор да и цене улазница буду ниже, чиме би се спорт поново отворио према новим, младим генерацијама. Коначно, прелазак на премијум ТВ сервисе се вероватно не може избећи, али цена мора бити приступачна, а одређени ниво доступности кроз канале који се не наплаћују може бити одржан барем на нивоу како је то тренутно уређено у Великој Британији где се сваке године половина трка емитује на бесплатном каналу.

Подугачак списак лепих жеља, слажем се, али под један, када ако не у ово доба године, а под два, свакако не и неизводљив, уколико је воља да се направи промена искрена. Уосталом, нови, значајан талас реформи се планира за сада већ врло блиску 2017. годину, а кад је већ тако, зашто пристајати на половична решења?

А до тада? Једноставно је, волећемо Формулу 1 и овакву каква је данас, из једног јединог разлога: то је и даље најбоља, најважнија и најузбудљивија тркачка категорија на свету. Зато што су ту и даље најбољи светски возачи, највише навијача, најшира интернационална база и највише новца. И зато што, чак и у не нарочито инспиративној сезони, Хунгароринг 2015. може да изађе на црту свима, а атмосфера из Мексико Ситија није чак ни у истој категорији са спортовима који не подразумевају лопту.

Нико нам не може оспорити право да будемо носталгични за „старим, добрим временима", али ништа на свету не иде уназад, па не може ни наш омиљени спорт. Формула 1 је, као и живот сам, осуђена да се константно мења, не би ли остала иста. Тачно је да за већину нас јесен и зима немају ону привлачност коју носе пролеће и лето, али само они који су живели у клими где нема смене годишњих доба знају колико је та промена у ствари здрава. Можда смо у том вечитом циклусу Формуле 1 тренутно заробљени усред зиме која влада својим леденим минусом, али обећање пролећног плавог неба, једнако као и топлих летњих ноћи, није никада изневерило, па неће ни овај пут.