Слинавко, шампион срца

Бразил и Формула 1. Идеалан пар, као Хан Соло и Чубака, биоскоп и кокице, Сајмон и Гарфанкл, Шерлок Холмс и доктор Вотсон, Нова година и снег, као Аберкромби и Фич, фудбал и семенке, Џејми и Серсеи Ланистер, у ствари не као Џејми и Серсеи - то је одвратно - више као Борг и Мекинро, рум и Кока кола, Загор и Чико, Смит и Весон.

32 возача, међу којима и тројица светских првака - са укупно 8 титула и 101 победом - два аутодрома, ватрена страст препуних трибина и заводљива суптропска клима, али можда још више предивно непознате, егзотичне речи које су нам прошириле вокабулар: Интерлагос, Аиртон, Жакарепагуа, Фитипалди, Пике, Гужелмин, Барикело, Зонта. Или мој фаворит - Коперсукар.

Звучи готово невероватно да је Формула 1 у ствари поприлично касно открила Бразил. Прва победа једног бразилског возача десила се тек 1970. године (сјајни Емо), првог светског првака из највеће земље Зеленог континента смо добили 1972. (такође Фитипалди са својим непоновљивим дебелим зулуфима), а годину дана касније кренула је да се пише и историја бразилског Гран прија. Част да организује прву трку добио је Интерлагос, новоизграђена стаза у брдима Сао Паула, родног града Емерсона Фитипалдија. На тој историјској, првој трци, Емерсону који је стартовао са друге позиције су друштво правила још тројица земљака - у то време неизбежни брат Вилсон стартовао је са 11.позиције, мало познати Луис Буено је кренуо као последњи, двадесети, док се у трећем реду бразилска застава поносно шепурила поред Суртис Форда 29-годишњег Хозеа Карлоса Паћеа, пријатељима познатијег као Моко.

Паће је, по већ устаљеној матрици тих година, у ауто трке ушао захваљујући добростојећим родитељима, име стекао троструком узастопном титулом шампиона Бразила, пре него што је почетком '70-их своју срећу потражио у Европи. Успех у британској Формули 3 следила је лоша година у Формули 2, што није спречило Френка Вилијамса да Паћеу 1972. године понуди место у свом злосрећном првом покушају у најбржем ауто спорту (Frank Williams Racing Cars).

Моко је био ноншалантан, шармантан, отворен и бескрајно сујеверан. Тимске колеге би га обично описивале као дивну особу, и мада и Џон Суртис и Берни Еклестон, шефови тимова за које је возио у Формули 1, тврде да је Паће био шампионски материјал, вероватно је фер рећи да у тадашњој конкуренцији Стјуарта, Фитипалдија, Лауде, Ројтемана, Шектера, Андретија, Ханта или Петерсона, Паће није баш имао право да се нада титули.

То, међутим, не значи да Бразилац није био брз, а посебно се истицао на пистама са великом максималном брзином, о чему најбоље сведоче најбржи кругови на стазама као што су Монца, оригинални Нирбургринг, опасни Воткинс Глен или стари Естерајхринг. При томе, Паће није имао много среће са аутомобилима које је током каријере возио. Вилијамсов Марч у којем је започео каријеру је био канта, Суртис Форд тек мало бољи, и тек преласком у предивни Бернијев Бребем Форд у бојама Мартинија, половином 1974. године шанса за праву борбу на врху се отворила.

Паће је умео то да искористи. Сезону 1975. године је отворио стартом из првог реда у Аргентини, првом победом у каријери на другој трци сезоне и првом стартном позицијом на трећој трци, у Јужној Африци. На његову жалост, док је караван стигао у Европу, Ферари је усавршио свој чувени модел 312Т и сезона је на тај начин била практично окончана за све, осим Никија Лауде који је серијом победа стигао до своје прве од укупно три титуле светског шампиона. За Паћеа је тако шанса каријере нестала једнако брзо као што се и појавила, па су два подијума до краја године, у Белгији и Британији, представљали слабу утеху. Сезону је завршио на шестом месту у генералном пласману, што је, испоставиће се касније, био и врхунац каријере драгог Бразилца.

Ако не рачунамо ту једину победу, у другој трци 1975. године, будући да се догодила - на Интерлагосу, у Паћеовом родном Сао Паулу. Била је то тек трећа трка у Бразилу, али и трећа узастопна победа за домаћег возача, будући да је на прве две трке тријумфовао непоновљиви Емо. Вероватно најзанимљивија статистика Велике награде Бразила каже да је од шесторице Бразилаца који су побеђивали на тркама Формуле 1, њих петорица тријумфовало у својој земљи, али још занимљивије - у свом граду. Фитипалди, Паће, Сена и Маса су из Сао Паула и до победе су стизали на Интерлагосу, док је дете Риа, Нелсон Пике, тријумфовао на Жакарепагуи. Једини који квари ову необичну статистику је Барикело, који је 19 пута покушавао да стигне до победе у Бразилу, три пута кретао са прве позиције, али на крају морао да се задовољи само једним подијумом, за треће место, 2004. године.

Мокова победа 1975. године је за домаћу публику била много емотивнија од претходних тријумфа великог Фитипалдија. Иако је до тријумфа стигао срећно, када је до тада водећи Жабуи у последњој трећини трке морао да одустане услед квара мотора - а не сме се заборавити да је срећа тих година вредела бар једнако као и добар аутомобил - то није спречило одушевљену масу да Паћеа извуче из аутомобила, и затим још дуго носи на рукама и раменима, док је благо збуњени Хозе са раздрљеним тркачким комбинезоном, нахереним спонзорским качкетом на глави и огромним ловоровим венцем око врата покушавао да разуме шта се догађа.

Наредна сезона је за Паћеа била унапред отписана оног момента када је Берни прешао са Форда на изузетно брз, али једнако непоуздан дванаестоцилиндраш Алфа Ромеа - мада је, сада црвени Бребем, и даље са карактеристичном траком Мартинија, остао упамћен као један од најпривлачнијих аутомобила у историји Формуле 1 - тако да се нова прилика за добар резултат појавила тек када је 1977. године Алфа прележала дечје болести. И Паће је поново умео да покаже шта уме у добром аутомобилу. На првој трци сезоне, у Аргентини, завршио је на другој позицији, у Бразилу је затим водио све до контакта са Хантом, после којег је морао да одустане, док је у Јужној Африци на трку кренуо из првог реда, пре него што су наступили проблеми са аутомобилом.

Била је то последња трка за омиљеног Бразилца. Упркос константном повлађивању сујеверју, које је играло огромну улогу у Карлосовом животу (сматрао је да никако није случајно што су му и супруга и оба детета рођени истог дана), па је чак на наговор личног спиритуалисте 1974. променио свој дугогодишњи, препознатљиви дизајн кациге са жутом стрелом која је кретала са чела, јер је то „баксуз", судбини није могао да побегне. Иако је смрт тих година вребала из кокпита свих тимова и кривина и праваца свих аутодрома, Паће је живот изгубио у - авионској несрећи. Мање од две недеље после трке у Јужној Африци, само неколико минута после полетања са аеродрома Кампо де Марте у Сао Паулу, малени Пајпер се срушио у брдима покрај Маирипоре. Међу тројицом путника био је и Моко.

За сујеверне, материјала је било довољно. Паће се родио, погинуо и стигао до своје једине победе у Сао Паулу, а каријеру у Формули 1 је започео и окончао на истој стази - Кјалами у Јужној Африци - у истом месецу, марту. За друге, остала је само туга.

Када је 1985. године аутодром Интерлагос променио име нису га назвали по двоструком светском шампиону, иако је Емерсон Фитипалди по рођењу Паулиста. Назвали су га Хозе Карлос Паће, по човеку који је само једном победио у Формули 1, али је за многе Бразилце био шампион срца. Упркос несрећном надимку - Моко - чији превод краси наслов ове приче.