Најтужније име на свету

Никада у историји ауто спорта није постојала, а надам се да никада неће ни постојати, стаза са тужнијим именом од оне на којој ћемо овог викенда гледати 17. трку шампионата. Аутодром Браћа Родригез. Када је давне 1961. године стаза отворена, под много лепшим и безазленијим именом - Аутодром Магдалена Мишиука - по истоименом парку у јужном делу Мексико ситија, нико није ни слутио да ће у деценији која је уследила име бити двапут мењано, прво у Аутодром Рикардо Родригез, а онда у Аутодром Браћа Родригез. Оба пута најтужнијим могућим поводом.

Пре педесетак година, браћа Педро и Рикардо Родригез су били љубимци Мексика. Деца имућних родитеља, у свет ауто трка су ушли као млађи тинејџери, и одмах постигли сензационалне резултате. Да би умирили мајку Кончиту, пред сваку трку понављали се исти ритуал: браћа би клекнула на асфалт да би их мајка благосиљала пре него што се повуче негде да чита књигу док траје трка.

Млађи Рикардо је са само 13 година постао државни шампион у мотоциклизму, са 15 је победио у својој првој трци у категорији спортских аутомобила, са 18 је стигао до подијума у Ле Ману, да би са 19 година прихватио позив Енца Ферарија и тако постао најмлађи дебитант у историји Формуле 1. Какав је то деби био. Као један од 6 (!) Фераријевих возача на Монци, Рикардо је на квалификацијама заузео место у првом реду, само десетинку иза Волфганга фон Трипса, оставивши иза себе асове као што су Кларк, Мос, Фил и Грејем Хил, Џек Бребем, Суртис, Брус Мекларен или Ден Гурни. Млади Родригез је возио фантастично тог дана, смењујући се на водећој позицији са Филом Хилом и Ричијем Гинтером, пре него што је услед механичког квара морао да одустане.

Нажалост, Рикардове дебитантске трке се данас мало ко сећа по његовој фантастичној вожњи. Као у лошем роману, почетак краткотрајне каријере мексичког вундеркинда и пре пада кариране заставе пао је у сенку трагедије. На уласку у други круг, после контакта са Кларком, фон Трипс је са својим Фераријем заувек прешао границу живота и смрти, повевши са собом и 14 гледалаца. Било је то последњи пут да је Формула 1 користила овални део стазе на Монци.

Фил Хил, који је по окончању те трке постао први амерички светски шампион, Рикардов долазак на велику сцену описао је следећим речима: „Рикардо Родригез? Он је проклето храбар, то је све што ћу рећи. Знам да је вешт возач, али да би радио то што он ради, мораш бити луд. Бићу изненађен ако поживи". Енцо је међутим био другачијег мишљења и Рикардо је добио место у Ферарију за 1962. годину.

Ван стазе прави кицош, насмејан, срећан и са вечитим изразом лица несташног школарца - поносни власник модне колекције у којој се налазило 100 одела и 60 пари ципела - Рикардо се у аутомобилу претварао у другу особу. Увек спреман да ризикује, возио је са застрашујућим недостатком било какве задршке. Својој младој супрузи Сари обећао је да ће прекинути да се трка после прве победе, и упркос Ферарију који је те године био изузетно лош, Рикардо је пар пута био надомак прилике да испуни то обећање. Друго место на трци у Поу, 4. место на Спа и 6. на Нирбургрингу су били одлични резултати, с' обзиром на аутомобил који му је био на располагању. То што је постао најмлађи возач који је икад освојио бодове у Формули 1 (рекорд који ће потрајати скоро 40 година, пре него што га обори Џенсон Батон 2000.) за Рикарда је била слаба утеха.

Незадовољан сезоном без и једне победе, Енцо је после Монце одлучио да уштеди новац и екипа није ни путовала на последње две трке 1962. године, у САД и Јужну Африку. Рикардо је био очајан, јер је баш захваљујући његовим успесима, Мексико добио част да, као део америчке турнеје, организује своју прву трку на новоизграђеној стази, која се додуше није бодовала за шампионат. Велика награда Мексика без Рикарда Родригеза је свакако била незамислива, па је убрзо пронађено компромисно решење. У одсуству Ферарија, Рикардо је склопио уговор са Лотусом, само за трку у Мексико ситију. Већ на првом тренингу се окупило више од 200,000 гледалаца и Рикардо им се одмах одужио, забележивши најбоље време у аутомобилу који није баш добро познавао. Све док га, неколико минута пред крај, Џон Суртис није надмашио. За Рикарда, прва позиција је била питање националног поноса и млади Мексиканац се одмах вратио у аутомобил. Као и сваки пут до тада, испоштовао је свој стандардни ритуал - прекрстио се, пољубио оца у руку - и кренуо назад на стазу. Последњи пут.

На завршетку првог летећег круга, у последњој кривини, злогласној Пералтади, изгубио је контролу над аутомобилом, који се брзином од скоро 200 километара на час закуцао у ограду. Рикардо је - од силине ударца избачен из аутомобила - поживео таман толико да издахне пред оцем и братом Педром, који је требало да дебитује у Формули 1 баш на тој трци. Храбри двадесетогодишњак тако никада није добио прилику да испуни обећање дато Сари а новоизграђени аутодром је ускоро понео његово име.

Две године старији, Педро је у раним годинама био једнако брз као и Рикардо - и он је постао национални шампион у мото тркама са само 13 година - али је пре него што се посветио ауто тркама прво морао да испуни очеву жељу и са 15 година оде на војну академију у Америку, како би очврснуо и научио енглески. Ипак, већ са седамнаест се поново такмичио, углавном у категорији спортских аутомобила.

Након што га је Рикардова погибија накратко одвратила од Формуле 1, Педро је коначно дебитовао крајем 1963. године. Ипак, током прве четири године возио је у само 8 трка, не желећи да се одрекне успешне каријере у такмичењу спортских аутомобила.

Године 1967. прешао је у Купер и већ на првој трци сезоне, у Јужној Африци, забележио своју прву победу у тек деветом наступу у Формули 1. На његову жалост, остао је ускраћен за химну на победничком постољу јер организатор није предвидео да би Мексиканац уопште могао да победи. Од тог дана, где год је путовао, Педро је свуда носио заставу своје земље и аудио снимак химне, за сваки случај.

Те године, Куперов главни возач је био Јохен Риндт, и од првог дана је било јасно да ће се Аустријанац и Мексиканац тешко уклопити. Већ на повратку са трке у Јужној Африци ствари су кренуле у погрешном правцу. Задовољан после прве победе, Педро је у авиону тражио од тадашњег Риндтовог менаџера - извесног Бернија Еклстона - и шефа тима, Роја Салвадорија, да га науче да игра реми, али да у исто време играју у новац, будући да је био уверен да га срећа прати. Берни и Рој су га са задовољством огулили до голе коже.

Риндт, који је још био бесан због Родригезове победе на Кјаламију, је одмах видео прилику да на неки начин врати Мексиканцу и инсистирао је да сада он игра са Педром један на један. На изненађење кибицера, Педро, који је тек научио правила, је добијао партију за партијом, све док Риндт није демонстративно устао, покупио своје ствари и преместио се у други део авиона. Када су недуго затим слетели у Најроби на доливање горива, Риндт је једноставно изашао из авиона и остао у Кенији.

И поред убедљиво добијене прве битке, на стази и ван ње, Педро је ипак изгубио тај рат унутар екипе па је крајем године морао да напусти Купер. Прешао је у БРМ, некада славни енглески тим који је управо пролазио кроз лош период. Препознатљив по капи Шерлока Холмса од које се није одвајао ван аутомобила, Педро је, за разлику од брата, био потцењен као возач. Можда због тога што је ван стазе био тих, благо ексцентричан и - фаталиста: „Бог је једини који може да каже ово је крај пута. Није важно да ли се у том тренутку тркаш, шеташ улицом или си у цркви. Када ти дође време да идеш, то је то".

Такав став га ипак није спречавао да даје све од себе, посебно на брзим стазама и по киши, па ће до данашњег дана остати запамћен као један од најбољих „кишних" возача у историји. Годину дана после своје прве победе у Формули 1 освојио је 24 часа Ле Мана, за воланом легендарног Форда ГТ40, а у шампионату спортских аутомобила је неколико година касније стигао до титуле у још једном чувеном лепотану - Поршеу 917.

Друга, и последња победа у Формули 1 стигла је у јуну 1970. године, на легендарној Спа. Док је Џеки Стјуарт водио битку да се на страшној стази не вози ако буде падала киша, једина двојица возача који су се томе противили били су Џекијев имењак и вечити антагониста, Икс, и Педро Родригез. Стјуарт је због тога пре трке извређао обојицу, а посебно Мексиканца: "Педро? Он вам сигурно није један од стабилнијих људи. Врло је површан и претерано емотиван. Превише лако се узбуди. Чак и када га обилазиш за читав круг, не жели да те пропусти. Када се тако узбуди боље је држати се подаље од њега."

Педро му је одговорио на стази. После професорске вожње у трци у којој је стартовао из трећег реда, да би већ у 5. кругу преузео вођство које до краја није испуштао, Џеки Стјуарт је, уз дозу британског цинизма, процедио: „Добра победа за Педра. Возио је одлично, демонстрирајући дисциплину коју изгледа показује само на брзим стазама. Можда му је досадно када није опасно". За разлику од Џекија, остатак каравана је био одушевљен Родригезовом вожњом у Белгији - била је то најбржа трка у дотадашњој историји Формуле 1 - делимично и зато што је то била прва победа за БРМ после скоро 4 године. У једном од оних ретких тренутака који се памте, Педров пролазак кроз циљ дочекан је аплаузом из гаража скоро свих конкурената.

Наредне године, Педро Родригез ће најбољи резултат остварити на Зандворту, где је другим местом дошао до свог 7. и последњег подијума. Пре одласка на Силверстон, Педро је отишао на Норисринг, где је у безначајној трци спортских аутомобила требало да вози стари Ферари. БРМ-ов менаџер, Тим Парнел, био је очајан: „Тестирали смо ауто на Силверстону и онда је неки лик кренуо да га зивка и притиска да вози ту глупу трку у раздрнданом аутомобилу. Рекао сам му да је луд ако прихвати, али понуђен му је велики новац и он је на крају отишао. Иронија је да је погинуо док се борио за вођство у том глупавом аутомобилу; у тој крнтији није било могуће победити, али он је ето водио. Трагедија. Изгубити тако живот у глупавом аутомобилу на глупавој трци".

Непуних девет година после трагичног викенда у Мексико ситију, чудни круг се затворио. Обојица браће су судбину дочекала возећи аутомобил који нису требали да возе. Млађи је у непознатом аутомобилу завршио зато што није могао да вози свој омиљени Ферари, док је за старијег непознати аутомобил био управо - Ферари.

Овог викенда, после паузе од 23 године, Формула 1 је поново на Аутодрому Браћа Родригез. Баш оног викенда када Мексиканци славе Дан мртвих. И са трком, баш на дан када смо пре тачно 53 године остали без Рикарда Родригеза. Живот пише романе.