Патриција прекрива прегршт проблема

На четири трке до краја проглашење новог шампиона је још само пука формалност, али осим Хамилтона који ће заслужено добити своју трећу круну, мало је задовољних и још мање разлога за задовољство у свету Формуле 1.

Већински власник комерцијалних права већ неко време покушава да прода свој удео. Од четири произвођача мотора, један је епохално забрљао а други још увек није одлучио да ли да инвестира у спорт или да се из њега потпуно повуче. Нових и даље нема ни на видику. Два тима су поднела антимонополску тужбу Европској комисији, жалећи се на неравноправну расподелу новца, али и на начин одлучивања. После много година изгубили смо Велику награду Немачке, Силверстоун и Монца су под притиском, а Француске се мало ко уопште и сећа. Дојучерашњи шампиони - иако је крај октобра - и даље не знају ни да ли ће имати мотор за наредну сезону, а камоли чији ће тај мотор бити. Предлажу се нове велике измене правила - мотори, аеродинамика, гуме - већ за 2017. годину а ко ће та правила осмислити и како ће изгледати је и даље нејасно. Поврх свега, људи који су без дилеме најодговорнији за садашње стање - да, мислим на Бернија и Макса - нуде „решења".

Како смо уопште дошли у овакву ситуацију?
Лако, у ствари. Прво је Макс Мозли као председник ФИА продао свом старом ортаку Бернарду Чарлсу Еклстону комерцијална права на спорт за следећих 100 година (!) за кикирики - нешто преко 200 милиона фунти - само да би их овај недуго затим проследио инвестиционом фонду, погађате, за вишеструко већу суму. Онда су нови власници кренули да исисавају новац на све дозвољене и недозвољене начине. Па је тако Формула 1 „открила" Азију, јер нико при здравој памети у Европи и Америци није желео да плаћа бесмислене суме за домаћинство трке. Добили смо мегаломанске тилкедроме у земљама које нису имале ни традицију ни интересовање за спорт, а заузврат изгубили генерације навијача који не само да више нису могли да гледају трку уживо у својој земљи/региону, већ су морали да почну да плаћају лепе паре за телевизијске преносе, неретко у терминима који, да будем благ, нису баш атрактивни.

Да ствар буде гора, нови власници су у вечитој потрази за додатним новцем добили ингениозну идеју да спорт који је помало био и бизнис претворе у бизнис који је помало и спорт. Па су трошкови успешног вођења тима порасли толико да су једини који су то себи могли да приуште биле велике компаније, и тако је коначно елиминисан ДНК спорта чији су кључни елементи били - како их је поспрдно називао Енцо Ферари - „гаражисти". Као што су некада били Рон Денис и Френк Вилијамс, Кен Тајрел или Колин Чепмен, луди Еди Џордан, па и сами Берни и Макс, сналажљиви предузетници који су слаткоречивошћу могли да улове довољно спонзора да купе и шасију и мотор и уз храброг возача и мало среће стигну до подијума или победа за своје - тада - мале тимове. Тајрела, Марча, Бребема и (оригиналног) Лотуса одавно нема, нема ни Џордана, а једини преживели „гаражисти", Мекларен и Вилијамс, су данас међу онима који спречавају неког новог да се на тај начин појави. Јер су у међувремену постали „велики".

А велики играчи, било да су у питању бивши „гаражисти", аутомобилске компаније или произвођачи ушећерених напитака, можда имају довољно новца да инвестирају у свој тим Формуле 1, али заузврат, као и увек када се врти толики новац, траже контролу.
Па смо, када се круг затворио, дошли до Формуле 1 у којој само богати могу да буду успешни, јер не само да су богати, већ и сами диктирају правила. Као када би Манчестер, Челзи и Арсенал решили, не питајући остатак Премијер лиге, да од следеће сезоне уведу правило „три корне пенал". Јер је тако можда „занимљивије". Нема везе што је потпуно бесмислено.
Шта је онда решење? Па, у ствари, и није тако тешко. ФИА мора да преузме одговорност и поврати контролу над Формулом 1. Уосталом, Бернијеви пајташи су власници само комерцијалних права, и само је Еклстонов макијавелистички дух заслужан што се сви праве као да то не знају. После је све лако, ФИА само треба да пронађе одговоре на неколико једноставних питања.
Да ли желимо Формулу 1 у којој је новац а не знање предуслов за успех? Да ли желимо да возачи у рукама имају волан и ручицу мењача или компјутер и дугмиће, и хоћемо ли бирати оне који имају спонзоре или оне који имају таленат? Да ли је за Формулу 1 приоритет да агрегати буду софистицирани, ефикасни и „зелени", или да ценовно буду доступни? Да ли је оправдано улагати милионе у тестирање аеродинамике у скупим ваздушним тунелима? Да ли у састављању календара желимо земље које могу да плате премијум цену за одржавање трке, или оне које имају навијаче?

Ја знам како бих одговорио на ова питања.
У међувремену вратимо се у сиву, кишну и хладну стварност централног Тексаса. Пошто тркања практично није ни било, можда је добар тренутак да прођемо кроз вести.
Лотус је за другог возача наредне сезоне изабрао ГП2 шампиона из 2014. године, Џолиона Палмера, док је за друго место у новом Хас тиму фаворит Естебан Гутијерез. Ред Бул се прелиминарно договорио са Хондом, као прелазно решење за 2016. годину (Торо Росо би добио овогодишње Ферсријеве агрегате), што за сада успешно блокира Рон Денис. Пирели је потписао уговор са Бернијем за 2017 - 2019, али ствар није готова док је не потврди и ФИА. Једини конкурент, Мишелин, инсистира на нископрофилним гумама, што би био сан сваког навијача, али су тимови резервисани јер би то решење захтевало потпуно нови дизајн кочница и огибљења, па су му шансе да добије уговор све мање. И у наредној сезони ће бити дозвољен развој мотора (укупно 32 „жетона"), док цена агрегата не би смела да буде већа од 12 милиона евра. Са чиме се, додуше, Ферари не слаже, па ће вероватно ставити вето на ту одлуку.

А трка?
Квалификације су померене са суботе на недељу ујутру по локалном времену (3 поподне код нас), а ако ни тада не буде услова да буду одржане важиће се резултат трећег слободног тренинга. То значи да ће на старту (21 по нашем времену) из првог реда кренути Хамилтон и Хилкенберг, иза њих ће бити Ботас и Саинц, па Квјат и Рикардо, Розберг ће кренути из трећег реда, Фетел због промене мотора и казне од 10 позиција тек из шестог. Што уз променљиве временске услове на једином успешном тилкедрому обећава прилично добру трку.
Ако је буде.