Немогућ задатак

Главни кривац је поново испао онај којег је, чини се, најлакше критиковати у последњих 10 година. Херман Тилке, човек од поверења Бернија Еклстона је и у Сочију наставио путем који је зацртао још крајем двадесетог века, у Малезији, а који је верно следио у Бахреину, Кини, Турској, Сингапуру, Шпанији (Валенсија), Абу Дабију, Кореји, Индији и Сједињеним државама (Остин), успут „поправљајући" и Хокенхајм, Каталуњу, Нирбургринг, као и дуги низ других стаза на којима се одвијају такмичења осталих тркачких категорија.

Упркос критикама које и даље долазе из великих медијских кућа, али и из редова бивших возача и навијача - да су му стазе исувише сличне и поприлично досадне - Тилке не одустаје од своје визије, чији је основ безбедност. Футуристички аутодроми, погрдно названи Тилкедроми, препознатљиви су по широким, најчешће асфалтираним површинама око саме стазе, за које многи сматрају да су онај коначни, одлучујући ексер у мртвачком ковчегу Формуле 1. Зато што не кажњавају ситне грешке возача, па излазак са два, неретко и сва четири точка изван лимита стазе полако постаје стандард тркања савременог доба, док се пре само деценију или две скоро свака таква грешка кажњавала одустајањем. Нажалост, неретко и лошим исходом по сам аутомобил и/или возача.

Прошлогодишња несрећа Жила Бјанкија, на тркалишту старог кова, је зато добар пример како је немогуће свима угодити. Без широких, асфалтираних површина које се простиру са обе стране стазе тркање је свакако узбудљивије, маргина грешке за возаче значајно мања, неочекивани резултати чешћи, и самим тим занимљивост трка расте. Нажалост, и ризик од нежељених исхода једнако расте, и ма колико Формула 1 своју популарност дугује пре свега временима када су возачи самим уласком у кокпит прихватали ризик да из њега можда никад неће изаћи - са лаконским осмехом при томе, што их је у очима публике чинило истинским херојима, гладијаторима модерног доба - не постоји ни један прави љубитељ овог спорта који и даље сматра да је тако нешто прихватљиво.

Решење су зато Тилкедроми, стазе које у величанственим кадровима из ваздуха својом препотентном и потпуно беспотребном грандиозношћу личе на китњасти, нацртани свет Гран Туризма али зато размаженим гурманима Формуле 1 - нама, навијачима - не нуде тркачке ђаконије на које смо се навикли на стазама типа Монце, Спа или Монтреала.

Помирити две крајности као што су потреба за безбедношћу стазе и потреба за узбудљивим тркама остаје зато немогућ задатак за Хер Тилкеа, али свест о томе не чини да се осећамо ни мало боље док гледамо трке као што је био Сочи 2014. године. Тркалиште на обали Црног мора, при томе, осим што је типични Тилкедром, пати и од још неколико проблема, који би можда могли да буду и решени у наредних неколико година, уколико Русија остане у календару Формуле 1.

Први проблем је нови асфалт, који је у комбинацији са погрешном Пирелијевом одлуком приликом одабира гума био главни кривац за досадну прошлогодишњу трку. Глатка површина, која нуди минимални ниво приањања и готово уопште не троши гуме ће временом, под утицајем атмосферских прилика, нарочито преко зиме, постајати све абразивнија, што би могло да има повољан утицај на тркање.

Други проблем је погрешан термин трке, будући да северна обала Црног мора у октобру не нуди време које је идеално за Формулу 1, са температурама стазе бар десетак степени нижим него што је потребно, чак и када се тимовима на располагање стави најмекша мешавина гума. Предложено померање датума трке за мај наредне године и даље није идеално решење - јун, јул или август би вероватно били примеренији - али свакако делује као боља опција од половине октобра. У новом термину, уз асфалт који ће у међувремену додатно „остарити", Сочи би временом могао да буде занимљивија трка него што је то до сада наговештено.

До тада, остаје нам да уживамо у кривини 3, дугачкој половини кружнице која нема парњака у актуелном календару, и која има потенцијал да можда једног дана постане чувено парче асфалта на сличан начин као што су то данас О Руж, Бекетс/Маготс комплекс или Параболика.
Што се овогодишње трке тиче, Мерцедеси су на квалификацијама потврдили своју супериорност, и мада им је Ферари на црвеној, супер мекој гуми ове сезоне и те како задавао главобоље, температура асфалта у Сочију не обећава да ћемо присуствовати репризи Сингапура. Изостанак темељног тестирања аутомобила са пуним резервоарима, услед лошег времена у петак и Саинцовог удеса на суботњем слободном тренингу оставља мало простора за изненађење, али маргина предности коју имају Сребрне стреле је довољно велика да се у најбољем случају можемо надати борби за треће место између Ботаса и Ферарија, и обрачуну тимских колега у Мерцедесу за највиши степеник на подијуму.

Што неће нарочито подићи пулс размаженим навијачима - међу које дакако убрајам и моју незнатност - али је свакако довољно да последње приврженике спорта пошаље пред телевизор који минут пре 13 часова јер у Формули 1, чак и оваквој каква је данас, извесност никад није загарантована.