У одбрану једне стазе

Шок. Немоћ. Ужас. Њуз нет?

Наравно да прва градоначелница на челу француске престонице никада није ни помислила, а камоли изјавила тако нешто, и да би само особа сумњивог интелектуалног капацитета могла да размишља у том правцу, јер Париз - уз дужно поштовање Лувра, Сакр Кера, Монмартра, Сене, Плас де ла Конкорда или Јелисејских поља - без Ајфеловог торња више не би био Париз, уосталом баш као ни Лондон без Биг Бена, Њујорк без Емпајер стејта или Рим без Колосеума.

Сумњати у интелектуални капацитет Бернија Еклстона, међутим, се обично лоше заврши по онога који сумња, па ипак, ево нас у позицији да од главног мешетара Формуле 1 слушамо како уговор са Монцом неће бити продужен када у септембру наредне године истекне актуелни. Формула 1 без Монце?

Шок. Немоћ. Ужас. Њуз нет? Нажалост не.

Десет милиона евра је разлика између онога што Монца тренутно годишње плаћа и суме коју Берни („Господин Еклстон је био мој отац, и он је мртав. Ја сам Берни.") захтева за наредни уговор. Не знам шта је већа срамота - то што Монца уопште мора ишта да плаћа, јер подсетимо се да Монако рецимо не мора, или што је неко зарад, у свету Формуле 1, бедних 10 милиона евра, спреман да одбаци стазу која је уткала целу себе у ДНК овог спорта.

Па пошто већ није ствар у новцу - несумњиво је да Бернијеви послодавци могу ставити у џеп значајно више новца од сваког Тилкедрома који буде ускочио на место древне писте, исто као што је јасно да неће пропасти уколико то ипак не учине - хајде онда да помогнемо сиротом Бернију да лакше одабере у који забачени кутак планете ће нас убудуће водити сваког првог викенда у септембру.

Није тешко, уопште. Заменити Монцу, мислим. Потребна нам је стаза која ће задовољити само пар једноставних критеријума. Да је најбржа на свету. И по максималној (369,9 км/х) и по просечној (262,2 км/х) брзини. Да су на њој историју писали Фанђо, Кларк, Стјуарт, Лауда, Прост, Пике, Сена, Шумахер. Ту последњи дан на Земљи потрошили Аскари, фон Трипс, Риндт, Петерсон. И још њих осамдесет троје. Најузбудљивији финиш у историји приредили Гетин, Петерсон, Север, Хејлвуд и Гејнли (сва петорица унутар 0,61 секунде). Мекларен остао без савршене сезоне када је Сена у претпоследњем кругу забрљао претичући Шлесера за цео круг. Да не спомињем 115.000 тифоза са купљеним картама и још бар десетак хиљада оних који се сваке године провуку. Или буку коју праве, чак и кад Ферарију не иде баш добро.

То су чињенице, па кад нека друга стаза задовољи овај услов, онда можемо да пређемо и на оно још важније. Емоције, машту и легенде које стара дама у Краљевском парку надомак Милана твори боље од било којег другог парчета асфалта на земаљском шару.

Ево рецимо, ове године.

Доминантни Мерцедес је у Италију стигао са новом генерацијом мотора, знајући да ће Ферари такође потрошити неколико фамозних жетона (токена) у очајничком покушају да на домаћем терену проба да некако украде победу. Још у петак, деловало је да је Скудеријин труд узалудан, толико су моћно изгледале Сребрне стреле на првим слободним тренинзима. У суботу, међутим, крајње нетипично за педантну и поуздану немачку екипу, на Розберговом мотору је откривен проблем и Немац је у квалификације морао са старом верзијом мотора. На било којој другој стази, то и не би био толики проблем. На Монци, где максимална брзина ове године достиже скоро 360 километара на час, епилог је могао бити само један: у сутрашњу трку Нико улази са два скарлетна аутомобила испред себе. На Фераријевој „домаћој" трци. Пред стотинак хиљада лудих навијача.

Случајност? Можда. Знаћемо сутра. Када Луис на старту одјезди у даљину и утиша трибине. И када Розберг Ферарије током трке буде гледао као малецне црвене аутомобиле у свом ретровизору, уместо да „ужива" у призору њиховог мењача у пуном ХД-у испред себе.

А шта ако којим случајем можда не буде тако?

Ма не, у праву је Берни. Шта ће Паризу Ајфелов торањ?