Флерт са опасношћу

Неки је воле због брзине, због пикторескног пејзажа, непредвидљивог времена. Некима импонује ризик који возачи преузимају док савладавају њене брзе кривине, док је другима можда битна из историјских разлога. Возачи је воле због ритмичности, висинске разлике и изазова који им пружа. Независно од повода, резултат је јасан: Спа јесте најомиљенија стаза у календару.

Али није одувек било тако. Напротив, једна од само седам оригиналних стаза које су угостиле такмичаре прве сезоне у историји Формуле 1 је од те 1950. године до данас прошла трансформацију достојну приче о ружном пачету.

На почетку беше опасност, страх чак. Џеки Стјуарт, у јуну 1970. године:

„Људи причају да воле Спа? Глупост. Нико не воли Спа. Изазивам свакога ко каже да воли ово место да призна да када год напусти кућу и крене тамо, све време пута има задње мисли. Облак депресије виси изнад свих возача. Ко год тврди да воли ову стазу и да је вози пуним гасом једноставно не говори истину. Или заварава самог себе, или никада није покушао да обрне цео круг под пуним гасом па самим тим нема појма о чему говори."
Сер Џекијева озлојеђеност је била потпуно оправдана. Иако је за младе генерације мучни викенд на прелазу из априла у мај 1994. године, током којег смо изгубили Раценбергера и Сену симбол ужаса Формуле 1, истина је да се као најцрњи викенд у историји спорта и данас памти онај из половине јуна 1960. године, када је Спа узела два млада Британца, Криса Бристоуа, и Алена Стејсија*, док је Стирлинг Мос, несумњиво најбољи возач који никада није освојио титулу, некако преживео страшан удес у којем је сломио нос, три пршљена, неколико ребара и обе ноге.

Шест година касније, и Џеки је платио данак страшној стази - сломљена ребра, ишчашено раме, потрес мозга, смрскана кључна кост и несносни болови у леђима - звучи ужасно, али Џеки је у ствари био срећан што је уопште остао жив. Оно што га је, међутим, запањило, био је третман који је после повреде добио. Из преврнутог аутомобила су га пола сата извлачиле колеге, а хитна помоћ је стигла тек пошто ју је Грејем Хил - који је по околним кућама тражио алат којим би уклонили поломљени волан који је прикљештио Стјуарта - позвао телефоном. Ни ту није био крај, јер када је хитна напокон стигла до повређеног Стјуарта, прво што су урадили је било да Сер Џекија поново обуку у бензином натопљено тркачко одело, које му је пре тога Хил, у страху од пожара, једва свукао. Испоставило се да су медицинске сестре које би требало да му пруже прву помоћ у ствари биле часне сестре којима је било важније да га због сопственог стида прво покрију нечим него да му што пре пруже потребну негу.

Стјуарт је већ две недеље касније напустио болницу, али било му је доста:

„Желим да се ова трка укине. Једноставно није више безбедна за модерно тркање. Где год да излетиш са стазе, велика је шанса да ћеш ударити у неку кућу или завршити у дрвећу. Као возача, плаћају ме због моје вештине, не плаћају ме да ризикујем живот."
У духу времена у којем се све одвијало, медији, али и један број колега возача, нису се слагали са њим. Стјуарт је проглашен кукавицом.

„Кажу да немам храбрости? Господе Боже! А кад су то они преживели удес при брзини од 150 миља на час?"

Борба је трајала пуне четири године, да би 1970. после велике свађе са Џекијем Иксом и Педром Родригесом око тога да ли је Спа довољно безбедна да се вози по киши, Џеки Стјуарт успео у својем науму и злогласну стазу заувек послао у историју.

Испоставило се да то не само да није био крај, већ напротив, кључни импулс којим је почео процес претварања ружног пачета у величанственог лабуда којег данас познајемо. Скраћена на половину своје дужине, са подигнутим нивоом безбедности, нова стаза је задржала дух због којег су стару потајно волели и они који су је се плашили. Страх је заменило оправдано страхопоштовање, па приликом описа онога што проживљавају на стази, возачи најчешће у помоћ зову - анатомију.

На пиједасталу је традиционално О Руж, најтежи комплекс кривина у целом календару. За Рубенса Барикела, у првом плану је срце: „О Руж је просто фантастичан. Имаш осећај да ће ти срце, уколико га не задржиш, излетети кроз уста". Дејвид Култард је био још краћи: "О Руж? То је једна велика битка између мозга и задњице". Мартин Брандл, спомиње и срце и мозак: „Срце ти говори да не отпушташ педалу гаса, али мозак те тера да то учиниш. А мозак као да је једним малим мишићем директно повезан са твојом ногом, па на крају ипак смањиш гас".

Мој лични фаворит је ипак Марк Бландел, који као и бивши му клупски колега Брандл, у свом опису као главни истиче део анатомије који почиње на м: „Та кривина не може да се упореди са било чим другим на овој планети. Толико је застрашујућа да ти пружа јединствену прилику да процениш величину својих м...". Ма, знате на шта је мислио.

Уосталом, вероватно је баш то флертовање са опасношћу, та луда храброст ових модерних гладијатора у корену свих оних различитих разлога због којих волимо ову стазу. Да смо овог викенда негде другде, можда би у фокусу приче била нова процедура старта, према којој возачи више не смеју да добијају упутства од тркачких инжењера како да подесе квачило за савршен полазак из места. Можда би коментарисање новог једногодишњег уговора за најомиљенијег возача данашњице - да, мислим на Кимија Раиконена - било довољно за један цео Pro et contra текст. Можда би чак било интересантно писати о генијалном плану Мекларена који је, након што је Хонда потрошила још 3 развојна токена, овог викенда решио да замени моторе у аутомобилима оба своја возача - два пута - како би проширио палету компоненти које могу без казне да користе на наредним тркама. Или би помало неочекивана ренесанса Ред Була, који је у петак упркос дефициту на страни мотора, на стази на којој је мотор све, бацио рукавицу у лице Ферарију?

Не, све је то веома занимљиво али суштински неважно. Овог викенда смо у Арденима, на магичној стази. И то је једино битно.

*Посебно је био тужан Стејсијев случај, јер је младог Британца живота коштала птица која га је, у ери отворених кацига, погодила посред лица, услед чега је несрећни возач изгубио контролу. Аутомобил је ударио у банкину па је Стејси, невезан, као што је тада био обичај, катапултиран кроз ваздух. Остао је на месту мртав.