Тужни јубилеј

Без велике помпе и медијске пажње, стигли смо до невероватне 30. Велике награде Мађарске, па тако сада Хунгароринг заузима шокантну трећу позицију у историји Формуле 1, иза Монте Карла и Монце, по броју узастопних трка на једној стази. И даље ми је тешко да прихватим да је уски, спори и кривудави аутодром у Мођороду више пута угостио најпрестижнију категорију ауто спорта него неке од стаза из славних прошлих дана - Имола, Брендс Хеч, Воткинс Глен, Пол Рикар или Кјалами ми падају на памет - што је својеврсан доказ прагматичне природе Бернија Еклстона у којој је новац, а не рецимо традиција или не-дај-боже жеља навијача, једини путоказ у трасирању пута којим без освртања води Формулу 1.

Као неко чија је љубав према Формули 1 детињасто искрена и дозлабога наивна никада нисам ценио Хунгароринг. Не само зато што је то трка која је требало да буде наша - видети овде - или зато што заузима место у календару много атрактивнијим аутодромима, већ можда највише због тога што нам је, несрећним сплетом околности, као географски најближа стаза, током последње три деценије била први, а неретко и једини контакт са чаробним светом Формуле 1. Као у причи о детерџентима и чоколадама које се праве различитог састава за развијене и мање развијене земље нашег континента, уместо да нам први чулни доживљај моћних, бучних и незамисливо брзих аутомобила буде савладавање Лесма, Тамбурела, О Ружа или Бекетса, за „скидање мрака" сиромашном Истоку је послужен спори и неатрактивни Хунгароринг као природно исходиште ходочашћа за оне са плићим џепом.

Што је свакако превише грубо и прилично некоректно поређење, имајући у виду да стаза у Мађарској уме да, када се склопе све коцкице, сервира и те како лепо тркање и поприлично необичне исходе. Уосталом, тренутно најзанимљивији статистички податак говори да је последњи возач који је победио у Мађарској и у истој години узео и титулу нико други до велики Михаел Шумахер, сада већ поприлично давне 2004. године!

Овог викенда, нажалост, тркање није у првом плану. Од како је прошле суботе објављено да нас је, као последица удеса на Великој награди Јапана у октобру прошле године, заувек напустио Жил Бјанки, на Формулу 1 се спустила давно заборављена, а опет тако позната сенка смрти. Бјанкијев одлазак означио је крај ере без преседана у историји Формуле 1, током које смо спојили 21 годину без смртног исхода. Претходни рекорд износио је само 8 година, између де Анђелисовог удеса током теста на Пол Рикару и трагичног викенда у Имоли, када смо изгубили Раценбергера и Сену. Или, поређења ради: током 21 године од прве трке 1950. године, до краја сезоне 1971, трагично је настрадало више од 30 возача.

Млади Француз није добио прилику да до краја искаже свој огромни потенцијал, који је наговештен још тријумфом у Формула 3 Евро серије (испред Ботаса, рецимо), али и херојским вожњама у потпуно неконкурентној Марусији, захваљујући којима малени тим још увек опстаје у Формули 1. Уместо победа, које су могле да дођу на ред да се остварио план по којем је Жил требало да замени Раиконена у Ферарију, Бјанкијев легат ће бити тужнији, али не мање значајан. Јер, ако је Формула 1 у нечему добра, онда је то темељно проучавање свих сигурносних аспеката тркања и брза примена наученог како би се спречило понављање оваквих трагичних исхода. Као што је Сенина смрт била прекретница која је узроковала развој модерних сигурносних мера и тако омогућила да више од двадесет година не изгубимо ни једног возача, желим да верујем да ће из Бјанкијевог удеса бити извучене поуке које ће спасити наредне генерације. Формула 1 му то дугује.

Уосталом, Формула 1 се и до сада, као митска птица Феникс, небројено пута дизала из свог пепела, па ће тим путем поново поћи већ овог викенда. Уз Жила у мислима, следи нам емотиван викенд у којем ништа неће бити необично.

Мерцедеси су и даље доминантни, па Хамилтон и Розберг с правом очекују десети узастопни заједнички боравак на подијуму, што би био до сада невиђен рекорд. Иако би се мало ко кладио против нове титуле за Луиса, Немац је освојио више бодова у последњих пет трка што нам гарантује неизвесну борбу и у Мађарској. Уз све бољи Вилијамс, којем ипак спора стаза не прија толико, и Ферари, једини тим који их је победио ове сезоне, Мерцедес ће додатну пажњу морати да посвети и Ред Булу, који упркос слабијем агрегату на спорој стази може да сања подијум, што су најбоље показали слободни тренинзи у петак. У последње време је посебно импресиван Квјат, који почиње да прави проблеме Рикарду на сличан начин као што је то прошле године Аустралијанац радио Фетелу.

Висока температура асфалта и стаза која је један од највећих изазова за кочнице у календару ће сигурно одиграти улогу у недељној представи, а ако се још обистине прогнозе према којима током трке можемо очекивати и пљускове, Хунгароринг би могао да буде достојна позорница за спектакл у част једног прерано изгубљеног младог живота.

#CiaoJules