Ћудљива лепотица

Истина је да је превелико инсистирање на расипању новца како би се изградиле грандиозне трибине, медијски центри и затворени клубови за џет-сет, последњих неколико деценија значајно проредило конкуренцију, па стаза на реци Сен Лоренс, упркос свој својој отрцаности данас сија још јачим сјајем него 1978. године, када је Формула 1 први пут стигла у Монтреал, али то ни мало не умањује њену привлачност. Јесте, у данашњем календару, који дели са Бахреином, Шангајем, Сепангом, Сочијем или Абу Дабијем, стаза на вештачком острву Нотр Дам призива носталгију духом неких давно прошлих времена, али чак и када је почињала, у конкуренцији - пазите сад овај низ - Жакарепагуе, Кјаламија, Лонг Бича, Пол Рикара, Брендс Хеча, Зандворта и Воткинс Глена, стаза са дугачким правцима који су прекидани шиканама и укосницама, опасана бетонским зидовима који кажњавају и најмању непрецизност - била је позорница на којој су на задовољство навијача своје мајсторство демонстрирали најбољи међу најбољима. Најлепше од свега, као мало где другде, Монтреал пружа прилику свакоме ко се на квалификацијама пласира унутар првих пет редова, па није никакво чудо што су у прошлости баш на овој стази до победе долазили многи миљеници навијача који нису у том моменту имали доминантан аутомобил: Вилнев 1978. године, Лафит три године касније, Пике '91. и Алези '95., Кубица 2008. или Рикардо прошле године. Један од разлога за овакве исходе је и екстравагантна навика ћудљиве стазе да најбоље возаче у доминантним аутомобилима елиминише из вођства, на задовољство публике на крцатим трибинама и свих нас испред ТВ екрана. Лоше среће су тако у Монтреалу били и Кеке Розберг, Сена, Менсел, Шумахер и Хил.

Нажалост, тврдоглава стаза је знала да оде и корак даље у својој злоби, па смо тако 1982. године на старту заувек изгубили младог Рикарда Палетија, а пре две године фатално је страдао редар на стази, 38-годишњи Марк Робинсон, у инциденту приликом извлачења Гутиерезовог аутомобила. Жан Пјер Жабуи 1980. и Оливије Пани(с) 1997. године су имали више среће, али првог је тај судар коштао каријере, а другог (бар) нивоа на којем је до тог инцидента био.

Формула 1 је у наше доба, срећом, много уложила у сигурност како би се овакви исходи свели на најмању могућу меру, ако се већ не могу потпуно елиминисати, што је можда најбоље демонстрирано пре две недеље. Задивљујућа брзина, младалачка нестрпљивост и неискуство креирали су потенцијално смртоносну комбинацију из које је, са својих 17 година невероватно импресивни Верстапен одшетао практично без икаквих последица - ако изузмемо казну од 5 позиција на старту наредне трке - упркос томе што је силина судара износила шокантних 30 Г. Неколико генерација раније, цена за овакву школу је била ужасна, али данашњи аутомобили чувају своје пилоте на начин који је обичним смртницима једнако узбудљив колико и неразумљив.

Наравно да прича о Монаку не може да прође без спомињања Луисове голготе. Та прича није у теорији завере - знате оно, немачки возач у немачком тиму - није ни у наивном веровању да ће Мерцедес првом приликом Луису „надокнадити" Монако, поклањајући му неку будућу Розбергову победу. Не, та прича је много занимљивија и одвија се у Хамилтоновој глави: колико убудуће могу да верујем тиму, и да ли осетљиве одлуке од сада морам да доносим сам? Када се подвуче црта, ситуација није ни близу тако црна као што се бомбастично представља. Мерцедес је ту трку добио, Луис је и даље водећи у генералном пласману са здравом маргином у односу на конкуренцију, а најважније од свега, Хамилтон је у Монте Карлу своју опозицију разбио на стази, јасно показујући „ко вози трактор, а ко...". Сезона је још дуга, и са таквим приступом, титула Луису не може да измакне, и то је једино што мора да има у глави у наставку сезоне. А може и да се сети Абу Дабија 2010. године, када је слична одлука тима Алонсу однела много више од победе.

И у Монтреалу ће Мерцедесу главни конкурент бити момци у скарлетним аутомобилима, који ће од овог викенда бити опремљени унапређеним мотором, јачим за (процењених) 30 коњских снага. Уз кратак круг и комбинацију меких и супер меких гума, Ферари би у Монтреалу (а из истих разлога и на наредној трци, у Аустрији) могао да буде ближе него што је био од Малезије на овамо, па било каква тактичка грешка у Канади лако може да доведе до нове (неочекиване) победе за Скудерију.

Можда више него од Ферарија, Мерцедес би за викенд могао да се плаши сопствене Ахилове пете, јер канадска стаза је највећи непријатељ кочница у целом календару, а кочнице су Сребрним стрелама већ традиционална слабост. Можда не као Ред булу и Лотусу који су и на мање захтевним стазама ове године одустајали из тих разлога, али ако се сетимо Бахреина јасно је да је све могуће. Са друге стране, Хамилтон и Розберг ће за викенд почети да користе други од 4 укупно алоцирана мотора, што може да буде и предност и слабост, имајући на уму ниво поузданости који је први агрегат показао у првих 6 трка, у оба аутомобила.
Једно је сигурно, у трци која ретко изневери, и овог викенда се победник неће знати до последњег круга. Због мрмота, због „Зида шампиона" и ћудљиве климе, али пре свега због духа стазе чија воља је сламала и највеће шампионе.

Salut Gilles!