Да ли је Формула 1 у проблему?

Можда је прерано, а свакако јесте преамбициозно већ на почетку године тражити дефинитивне одговоре на сва горе постављена питања, али толико тога необичног - чак и ружног - је што изговорено, што написано у последњих неколико недеља да је просто неопходно већ сада подвући црту и нека од питања хладне главе и озбиљно изанализирати.

Није мали број оних који корен проблема виде у начину на који власник комерцијалних права (CVC Capital Partners), под вођством Бернија Еклстона на све начине исисава новац из Формуле 1, позиционирајући је превасходно као бизнис а не спорт. Цене улазница су отишле у небо, гараже и простор око њих су данас практично затворене за посетиоце, осим уколико за живот не зарађујете као холивудски глумац, нафтни магнат, поп звезда, носилац олимпијског злата, политичар, члан краљевске породице или, још боље, све то заједно. На место Имоле, Зандворта, Воткинс Глена, Брендс Хеча, Пол Рикара или Кјаламија дошли су нови аутодроми у земљама које немају навијачку базу, али су спремне да зарад побољшања међународног имиџа плате неколико десетина милиона долара годишње за право да организују трку Формуле 1. Док је 1985. године 11 од 16 трка одржано у Европи (и ниједна у Азији), тридесет година касније, на тлу Старог континента ћемо гледати само 2 трке више него у Азији, уз тенденцију да се тај однос у наредним годинама настави мењати на штету Европе.

Нема потребе да истичем да немам ништа против Азије, напротив, за глобалну популарност спорта је важна равномерна заступљеност континената, али... Не рачунајући финансијску добит за власника комерцијалних права, легитимно је поставити питање да ли Формула 1 као спорт добија или губи сваки пут када неку од класичних стаза у Европи или Америци - на којима се викендом скупи бар 100,000 гледалаца - замени грандиозно модерним и пустим аутодромом у Бахреину, Малезији, Јужној Кореји или Абу Дабију? Тако већ годинама немамо Велику награду Француске, ове године смо остали и без Немачке а врло брзо ће се у проблему наћи и такве легендарне стазе као што су Монца или Спа.

Најгоре од свега, уместо да се тај велики новац реинвестира назад у спорт, самим тимовима, а поготово оним мањим, када се урачунају трошкови такмичења остају само мрвице, па самим тим јаз између богатих и сиромашних екипа годинама постаје све већи, уместо да се циљаним мерама (у НБА лиги је то драфт и чувени „селери кеп", у Премијер лиги мудра расподела новца где први добија само око 50% више од лиге од последњег) иде на изједначавање. Ако желимо да вратимо време у којем је ентузијаста са мало кеша у џепу могао да купи јефтину шасију и мотор и уз помоћ доброг инжењера, вредног рада и талентованог возача имао право на наду да ће га задесити понеки срећни подијум у току сезоне, промена је потребна превасходно на нивоу расподеле новца.

Што нас доводи до другог најчешће спомињаног проблема. Од како су у 2014. години уведени нови, шестоцилиндрични хибридни турбо мотори, уместо да слави улазак у нову еру, естаблишмент Формуле 1, укључујући и Бернија, као да чини све што може да омаловажи велики технолошки искорак који је направљен. Те нови мотори нису довољно бучни, те су превише компликовани и спори - ниво критике који смо слушали у последњих годину дана је незабележен у историји. Истина је, међутим, да је, када су нови мотори у питању, направљена само једна грешка. Цена. У време када је ликвидност чак и великих тимова услед кризе драматично компромитована (велики Мекларен је одустао од потраге за главним спонзором, уз јадан изговор да је „концепт генералног спонзора превазиђен", а на почетку 2015. године само један велики спонзор - познат по производњи штампача - је ушао у Формулу 1), произвођачима мотора је морала бити ограничена цена коју за нове агрегате могу да траже.

За разлику од тимова као што су Заубер, Лотус, Форс Индија, а поготово Манор, произвођачи мотора - Мерцедес, Ферари, Рено и Хонда - и те како имају одакле да инвестирају, као што је сигурно и да ће им се та инвестиција врло брзо исплатити кроз експлоатацију нових, ефикасних и економичних мотора у својим моделима аутомобила које продају на светском тржишту. По цени коју тренутно наплаћују произвођачи, нови мотори су омча око врата малих тимова, па није ни чудо да слушамо само критике. Уз мању цену, фокус би био на ономе што нови мотори доносе, а то је пре свега изузетно напредна хибридна технологија и до сада невиђена енергетска ефикасност, иако су максимална брзина и обртни моменат значајно повећани у односу на застареле осмоцилиндраше.

Због свега тога звучи тужно када чујемо кукање Ред Була против нових мотора, али и против фабрике која их снабдева. Четири године аустријска екипа је била неприкосновена, а врло мало заслуга за то је отишло Реноу, а сада, када је постало јасно да у 2015. години од титуле нема ништа - Рено је крив и хајде да мењамо правила. Чињеница је да су сва четири произвођача мотора имала и време и ресурсе и знање и искуство неопходно да направе добар агрегат, и то што је Мерцедес посао обавио боље од осталих није и не може бити разлог за исхитрено мењање правила. Мерцедес је доминирао и крајем прошлог века, Хонда у другој половини осамдесетих, Рено скоро целе деведесете а Ферари на почетку миленијума, па нико није тражио хитну измену правила. Уосталом, није ли управо Ферари значајним искораком ове године показао колико је могуће постићи радом на развоју мотора и све што је потребно је да и Ред Бул и Рено засучу рукаве и већ данас крену у потеру за Мерцедесом, на сличан начин као што то већ ради Хонда.

Јапански гигант пролази кроз маркетиншки пакао - након што су уложили огроман новац у мотор који у овом моменту заостаје 4 или 5 секунди по кругу - али уместо шупљих изговора од Хонде слушамо само о томе како су бољи дани ту, одмах иза угла. Понашање Ред Була је додатно шокантно ако знамо да ни Мерцедес ни Ферари нису заинтересовани да их снабдевају моторима, а да би Хонди Мекларен свакако представљао приоритет, па је аустријској екипи Рено једина изгледна будућност у Формули 1. Додуше све више се шушка о интересовању Аудија, са којим Ред Бул већ сарађује у другим тркачким категоријама, али док год се та веза не озваничи, јавно свађање са Реноом им неће помоћи, напротив.

Уосталом, некада давно, Формула 1 је започета као забава а не бизнис, бурлеска пре него драма. И мада су заплети кроз које је пролазила били и глупи и узбудљиви, тужни и срећни, невероватни и шокантни - забаве никад није недостајало и данашњи протагонисти би тога морали да буду и те како свесни када јавно и неконструктивно критикују спорт од којег живе. Иако се већ годинама осипа, број заљубљеника у Формулу 1 је на глобалном нивоу и даље довољно велики да ни једна друга тркачка категорија не може са тиме да се мери. Све што је потребно је да им/нам дате мало адреналинске забаве сваког другог викенда.

Рецимо, баш овог викенда. Океј, Мерцедес ће опет победити, Мекларени ће заостати више од једног круга, Ферари ће бити заокупљен битком са Вилијамсом и задовољан новим подијумом а Ред Бул ће после трке поново критиковати Рено. Осим ако не падне киша. Или некоме откаже мотор. Или добијемо карамбол у првој кривини. Сигурносно возило баш кад му није време. Или можда све заједно. Е, зато волим Формулу 1.