Како су Београђани трчањем победили Долину смрти

Није мали број људи који су се професионално бавили неким спортом, али их је живот одвео у неке друге воде, те никада нису остварили свој сан да заиграју у фудбалском тиму Реал Мадрида, освоје Вимблдон или оду у НБА лигу. Код неких потреба и воља за бављење спортом опадне или чак нестане током година, али има и оних које она никад не напусти, већ трагају за начином да је "избаце" на наком другом пољу.

Управо то је био случај са Алексом Јовановићем и Марком Томићем, Београђанима који су се бавили кошарком, који данас имају посао у сасвим другим областима али који су свој нови смисао у спорту пронашли у трчању, углавном по граду, рекреативно, а који су се са још неколико својих пријатеља и тркачких колега удружили у БУРТ тим (Belgrade Urban Running Team), односно београдски урбани тркачки тим.

Идеја 

"Ми смо рекреативни тркачки тим. Нико од нас није професионалац, мада имамо у тиму неке бивше професионалце. Ми волимо за себе да кажемо да смо група почетника и бивших почетника, и наши резултати су далеко од неких озбиљних времена. Слични тимови постоје свуда у свету, тј. људи којима је трчање неки вид вентила и рекреације", каже Марко, иначе "ајтијевац".

Његов колега тркач Алекса запослен је Филозофском факултету, где је на докторским студијама, поред рекреације, трчање види и као шансу да обиђе свет.

"Трчање је супер изговор за путовање. Свуда у свету има трка, што градских, што неких маратона и полумаратона. Зашто не отићи за викенд негде, петак–недеља, истрчати и видети нешто ново? Много је боље него остати у Београду и изаћи у клуб. Можда то неком делује буржујски, али заправо није. Ако се организујеш на време, авионске карте могу бити баш јефтине, а свуда по тим европским градовима има људи који се баве овим. Одеш код њих, спаваш код њих, вратиш им гостопримство кад они дођу овде", објашњава Алекса свој рецепт за јефтина путовања, док се Марко надовезује:

"С временом се повежеш и свако то путовање ту постане и јефтиније и интересантније, јер не одеш у тај неки град чисто као туриста, већ знаш неког ко ће ти показати и водити те, видећеш град како га неко ко тамо живи доживљава".

Додају да су они, као тим део глобалног покрета који се зове "Бриџдгеп" (Bridge the gap), а циљ тог покрета је да споји неспојиво и да се повежу људи и да се редефинише трчање, да то нису само неки мршави људи већ да могу да трче буквално сви.

Међутим, како кажу, има ту штошта и да се учи.

"Мораш да научиш да у трчању будеш стрпљив, како да дишеш, како да правилно користиш руке да ти помажу, какав корак да ти буде, да распоредиш своју енергију, а не да кренеш одмах најбрже. Такође, треба знати и како да се постепено и убрзаваш, како да повећаваш дистанцу, шта да једеш, како да се опоравиш, како да програмираш тренинг. А битно је да све то можеш да делиш са људима, да се консултујеш са онима који имају искуства", каже Марко Томић, и напомиње да они имају помоћ Биље Цвијановић и Милоша Салашког, некадашњих атлетичара.

Претрчавање Америке

Највећи изазов који је БУРТ као тим имао био је Спид проџект 5.0 (Speed Project), односно претрчавање америчке територије од Ел Еја до Вегаса, кроз чувену Долину смрти (Death Valley). Пошто је то највећи изазов у овом њиховом спорту, нешто попут Светског првенства за фудбалере, узбуђење је било велико, а припреме обимне, детаљне и тешке. Али имали су искуство, јер је Алекса прошле године био део заједничког тима који су чинили тркачи из Милана, Загреба и Београда.

"Прошле године смо учествовали са тимом из Милана, овде године смо добили позивницу и отишли као БУРТ. Логистичка припрема је била озбиљна, трчало нас је десет. Супорт тим односно тим за подршку, камерман, фотограф, пи-ар... Морали смо да тражимо спонзоре, којима се овом приликом и јавно захваљујем, и успели смо у томе. Али сви у тиму су били људи који иначе трче са нама", каже Алекса.

А шта је све било потребно обезбедити? Пре свега комби-кампер (ар-ви), у који може да се смести и спава осам до десет људи, што је, како кажу, препорука организатора – да тркачи трче уз то возило.

"Дошли су у Америку три дана раније, тј. у Лос Анђелес. Изнајмили кућу, ту спремали храну и тактику и логистику. Имали смо тим који је изнајмљивао возила, на то ти се губи цео дан. Такође, била је формирана и екипа која иде у куповину хране и течности. Све је било унапред испланирано", додаје Јовановић. 

За ову трку постоји и препоручена рута која се прави према путањи и резултатима претходно најбржег тима. Али, оно што је занимљиво – не постоје никаква правила. Нема контроле. Тим организатора трке прати само прве екипе због мерења времена. Просто и укратко речено – циљ је да тим како зна и уме дође до циља.

"Да, правила су да нема правила. Трка је баш другачија од било које друге. Нема награде, трчиш само због себе. Једна екипа је ове године успела да пронађе краћи пут за неких 30 миља (50 км) и да поставе нови рекорд, бољи за три сата. Препоручено је да се трчи по асфалту, али они су пронашли неки утабани пустињско-шумски пут по којем су могли да задрже ритам", открива Марко.

Наравно, током ове екстремне трке има и потешкоћа за учеснике. Није ретко да на пут излети пас, да вас нападне рој каквих инсеката или да вас пак из неког жбуна изненади змија. И то се све углавном дешава на мање приступачним деловима руте, када возила иду ауто-путем, а тркач са стране, јер се ауто-путем не сме. Дакле, када је тркач сам.

Уз то, врло је битна и тактика коју ће тим применити, а неретко током трке и променити. 

"Ми смо у једном тренутку променили тактику, од њихове препоручене да свако трчи по 10 километара пребацили смо се на краће дистанце, скратили је јер је ваздух веома сув, и морали смо да одлучимо да свако трчи по две миље, па онда два тима од по пет чланова трчали су три 'круга' од по миљу, дакле један тим трчи 15 миља па следи замена", каже Марко.

(Не)спавање, губљење... 

Ноћ. Дан. Ноћ. Дан. Трка и даље траје.

А како је све то поднети? Како и колико се спава? 

"Ти немаш пуно времена да спаваш. Ја сам прве ноћи спавао 45 минута, а друге ноћи коју целу мораш да трчиш и за тај дан сам укупно спавао сат и по. Нити можеш одмах после трчања да заспиш, мораш да се смириш али и да помогнеш у комуникацији и организацији, мораш да једеш, да пресвучеш...", премотава филм Марко Томић, потом објаснивши тактику исхране.

"Што се хране тиче, на менију су биле пасте, пиринач, намази, нешто сухомеснато. Од воћа пре свега авокадо и банане. Поменуто ар-ви возило и нема баш велики фрижидер. Највише смо јели пасте и сендвиче, оне "power" барове, пило се доста кока-коле, изотоник пића. Трудили смо да све то заштитимо целофаном, да остане што је могуће више свеже".

Поред тактике и исхране, мора се мислити и бринути и о сигурности екипе.

Марко се најнесигурније осећао када је морао на почетку трке, приликом изласка из "града анђела", да прође кроз мрачни подземни пролаз који запоседају бескућници. Алекса се пак био изгубио. Тачније, мимоишао се и остао без контакта са својим тимом.

"Не знам како, али промашили смо се. Ја сам, ваљда, прошао испод неког подвожњака, а ар-ви изнад и тако је дошло до тога да се не изврши замена и да ја истрчим 16 километара, много више од планираног. И шта ћу, настављам да трчим, на осећај, орјентишући се по осталим тркачима и где они иду. И онда излазим на неки булевар, где ме коначно налази један од та два помоћна аутомобила која смо имали, и тада настаје измена. И олакшање", каже Алекса.

А највеће олакшање наступило је после 340 миља односно 550 истрчаних километара, након 44 сата и 33 минута од када су кренули. Тада је београдски тим стигао, 18. по реду, пред чувену таблу "Лас Вегас", коју су дотакли онако како су све до тада радили – заједно.

Али заједничко славље је ипак морало да сачека... 

"Били смо толико исцрпљени и исцеђени да нисмо имали снаге да прославимо, већ смо узели ствари и отишли у хотел и сви заспали", испричао је Марко.

Дан касније све је било много лепше, много лакше. Утисци су се "слагали", доживљаји причали и препричавали. И већ тада почели да се кују планови за наредну годину, планови за још бољу организацију и још боље време.

"Да, припреме за следећу године већ су тада почеле. План је да имамо и мушку и женску екипу, али и да будемо још конкурентнији", закључују ови необични тркачи а сасвим обични и нормални момци.

Марко ЉУБОМИРОВИЋ (Marko Ljubomirovic)