петак, 18.11.2022, 10:23 -> 19:15
Извор: РТС
Аутор: Лука Јевтовић
Игра наших живота: Хормони, бајонети... и фудбалска лопта?
Фудбал је преживео неке буденброковски тешке тренутке. Али сачуван је и однегован у институцијама које су можда деловале као последње место на које би он могао да утекне. Као што је Оријент једном давно спасао Аристотела, тако су и фудбал спасили они који са њим иницијално нису имали превише везе. Фудбал су избавили, уобличили и свету уделили ученици и учитељи енглеских јавних школа.
Само, не може овако. In medias res можда и није најбољи приступ за сјужет ове приче. Може да буде збуњујуће Јер, видите, протагонисти ових насилних излива пркоса, који подсећају на зачетак какве социјалне револуције, заправо су дечаци. Адолесценти. Ученици Винчестер колеџа.
Нису били једини. Једног дана је доктор Инглс, директор Рагби школе, чуо пуцањ. Нашао је изгредника, дечака по имену Естли, и захтевао да му овај открије где је пронашао барут. Овај га је упутио на локалног трговца, који је порекао ноншалантно целу ствар. У своје књиге продају барута уписао је као трансакцију шећера. Дечак је кажњен и изударан штапом, а онда је са друговима кренуо у осветнички поход - разбили су прозоре трговчеве трговине. Директор је потом захтевао да сви старији ученици плате штету, али су ови то одбили. Још једна „два јарца на деблу" ситуација.
Директорова врата су изваљена из шарки експлозивом, а боље нису прошли ни његови прозори. Школска звона су одјекивала као објава рата. Запаљена је ломача од клупа и столица, а директорове књиге су бачене на врх ватреног беса ових пубертетлија. Ред је враћен тек када су се појавили војници, стационирани у близини, са исуканим мачевима. Вође побуне су избачене из школе, а међу њима је био и будући генерал британске војске и будући бискуп.
Ученици су се бунили због следовања пива, дужине божићног распуста, права старијих ученика да кажњавају млађе колеге, избора нових директора (headmasters), радних празника...
На ученике су, макар и делимично, утицали и догађаји у Француској. Тако су се током маршева протеста могли чути слогани „liberté, égalité, fraternité", уз махање француске триколорке, а барем једна буна је почела „у име правде" и против „шпијунских метода" директора.
Итон је прву ученичку буну имао 1728. године, а до 1832. године најмање их је било седам. Исто толико их је било у Винчестеру. Посебно су занимљиве биле 1808. и 1818. година, када су се побуне догодиле у три школе (Чартерхаус, Хароу, Винчестер, односно Итон, Шрузбери и опет тај Винчестер).
Поглавља неких побуна укључивала су праве талачке кризе, јер су ученици држали директора закључаног у његовој соби, стражарећи са секирама у рукама.
Како је уопште овако нешто било могуће? Енглеске јавне школе су престижне, елитне институције, установе у којима се обликују поноси и дике аристократских породица и изданци nouveau riche пребогатих индустријалаца. Откуд овај варваризам?
Јавне школе су основане и њих су финансирали богати добротвори са намером образовања сиромашне деце, односно деце која долазе са нижих друштвених пространстава. Курикулум се базирао на латинском и грчком, а све са жељом да се отвори вертикални канал којим би ови дечаци могли да постану свештеници или административни чиновници у служби круне.
Звале су се „јавне школе" јер њихови директори нису били власници школа, већ запослени које је постављао борд повереника или заступника.
Школе су прихватале дечаке из имућних породица, из врхушке друштва, али су они своје школовање морали да плаћају. Они су, у различитим школама, називани „опиданс", „таунбојс", „бордерс", „комонерс" и „форинерс", док су сиромашни ученици ишли под именима „гаунбојс", „колеџерс" и „фаундејшнерс". У почетку је ових других било кудикамо више, али све се променило на почетку 18. века.
Схватајући да је стари систем туторства и учења у топлом окриљу дома (замка) застарео, аристократе су своје синове почели све више да шаљу у водеће јавне школе, све док њихов број није драстично надмашио нумерички удео дечака без Ag кашика.
Узурпација виших сталежа дестабилизовала је јавне школе до темеља. Чак ни то није довољно тачно, јер ни од тих темеља више није остало ништа до шута и шљунка.
Учитељи (masters) су били припадници средње класе и разлика у друштвеној висини учинила је њихов ауторитет патетично невалидним.
Једноставно, дечацима они нису били потребни. Знање које су ови могли да им пренесу њима није било неопходно. У школу су слани да би се навикли на интеракцију са својим вршњацима и друштвеним парњацима, да би се припремили за чувену лондонску „сезону", живот у затвореним клубовима, павиљонима и парламенту.
А и све да су наставници некако могли да упристоје своје ученике, сам њихов број је то учинио немогућим. Учитељи су коштали, а директори су вишак новца који уштеде увек могли да сместе у сопствену сламарицу (коју су и сасвим лако могли да обложе викуњином вуном). Један ученик са Итона са почетка 19. века присећао се да је Џон Кит, његов учитељ, подучавао 190 дечака истовремено. Да, звучи изводљиво...
Смањивање трошкова је довело и до тога да су услови живота били грозоморни. У Хароу школи, директор Џозеф Друри је био апсолутни шампион зачепљења дотока новца на, за установу, важна места. Његов метод је био да прими што је више могао ученика - јер је сваки значио додатни приход њему лично - а онда трошио што је мање могао на квалитет смештаја. Током 20 година колико је провео као хедмастер, зарадио је количину новца која би, у модерној конверзији, износила осам и по милиона фунти.
Било је, дакле, ако не оправдања а онда барем објашњења за насилне испаде. Међутим, дечаци из јавних школа су носили тенденцију ка насиљу. Окрутности, заправо. Тузлинг (toozling) jе био израз у Хароу школи за убијање малих птица певачица. Говорило се да понији остају без очију ако морају да вуку запрегу својих господара близу школе. А, наравно, туче међу ученицима су биле редовне колико и поднева и сумраци.
Деловало је да ништа није могло да се уради са овим лајт претечама Алекса Деларџа. Као оне кинеске замке за прсте - што се више борите са тим, то сте више заглављени.
Сам квалитет образовања је био далеко испод оптималног. Заправо, био је напросто лош. Градиво је било застарело и неупотребљиво, не превише измењено у односу на време када је основана прва јавна школа (Винчестер колеџ 1382. године). Слаб квалитет наставе и архаични и суштински непотребни предмети значили су да су родитељи у једном моменту престали да шаљу своје синове у јавне школе. Премијер Вилијам Пит Старији, који је похађао Итон, рекао је да „скоро не постоји дечак коме није сломљен дух у овој школи". Свог сина, Пита Млађег, школовао је код куће.
„Ништа није могло да буде горе за развој мог ума, јер се није изучавало ништа корисно. Школа као пут ка образовању за мене напросто није постојала", причао је Чарлс Дарвин о свом времену у Шрузбери школи.
„Не могу да кажем да се присећам свог живота у јавној школи са било каквим осећајем задовољства. Ништа на земљи ме не би намамило да поново проживим те године", рекао је Луис Керол, који је често био жртва насилника у Рагби школи.
Борба за контролу наставника и ученика довела је до система двоструке контроле. Власт учитеља имала је какав-такав легитимитет у учионици, али су реципрочно они морали да прихвате апсолутну доминацију старијих ученика (који су се називали префекти, у неким школама припостери) у свим ваннаставним сферама.
А то што наставници нису могли да контролишу најстарије дечаке значило је и да нису могли да надгледају и усмеравају њихов однос са млађим и неизоставно слабијим колегама. Тако се развио prefect-fagging system (префект-фегинг однос). Фегови (fags) су били млађи ученици у служби старијих, практично њихове слуге, јер су их ови често приморавали да обављају бесмислене задатке и извршавају понижавајуће наредбе. Ови малишани чешће су кијали него дисали - никада није наодмет парафразирати Милорада Павића - у присуству старијих и јачих колега, у страху јер је од њиховог расположења зависио њихов живот.
Нешто (све!) је морало да се промени. На срећу деце, фудбала, родитеља, фудбала, Британије, фудбала - и јесте.
Реформе јавних школа су покушане у бројним институцијама. Чарлс Лонгли из Хароуа и Џорџ Моберли са Винчестера су били део клике која је покушала да модернизује и уљуди јавне школе, али онај ко је у томе успео, и то на начин који се могао пројектовати и имплементирати и у другим школама, био је Томас Арнолд.
Син цариника са Острва Вајт постао је директор Рагбија 1828. године, а то је остао до смрти 1842. године. Арнолд је схватио да образовање није једино стицање знања, већ и формирање карактера. Желео је да претвори Рагби у школу за „хришћанске џентлмене".
У томе је успео тако што је успео да реконструише и исполира префект-фегинг однос унутар и ван школских зидова, и то тако да је повратио контролу коју су професори изгубили, али је задржао ниво аутономије дечака. Систем двоструке контроле постао је систем индиректне владавине, пошто је сам бирао префекте према академским и моралним параметрима, који су одговарали директно њему. Они су сада постали заштитници реда и мира, уместо његови кршитељи и скрнавитељи.
Зашто су реформе успеле овде а не у некој другој институцији? Свакако великим делом и због тога што Рагби, основан 1567. године, није стекао статус јавне школе све до 1778. године. Био је то флексибилнији микрокосмос, мање склон елитистичком аутизму него друге, више „пош" школе.
Рагби је био модла и модел које су испратиле и остале школе. У курикулум су уведени модерни језици, историја, географија, сликање, научне дисциплине, али је морални (интерни) и етички (екстерни) кодекс постао примаран.
За Арнолда спорт (фудбал) није био централна компонента у остваривању унапређења личности. Штавише, он је забранио field спортове (лов, риболов, пуцање...), али његови савременици и поштоваоци су схватали вредност тимских игара. Фудбал је помогао наставницима да се углаве у постојећу интерну ђачку хијерархију. Школско особље је, промовишући фудбал, каналисало вишак енергије и хормоналне трансформације које са собом неизоставно носи затворени простор и гомила пубертетлија у њему.
Постава њиховог промовисања игара био је и латентни страх од зла хомосексуалности и мастурбације, за шта је фудбал требало да буде профилактик.
Арнолдов ађутант у Рагбију, Џи И Ел Котон, постао је директор Марлборо колеџа и тамо донео „култ игара", како се ова идеја назива. Многи директори су били подједнаки ентузијасти, као Еј Џи Батлер на Хејлибурију, који је и сам знао да се заигра. Ту су били и Чарлс Вон у Хароу школи, Едвард Тринг на Апингему и Хели Хачинсон Алмонд у Лорето школи у Единбургу.
Викторијанско друштво у целини, његов етос, било је потпуно конгруентно са овим процесом. У 19. веку медицина и биологија су напредовале брже него у ма ком другом историјском тренутку осим садашњег. Сазнање да постоји каузалитет између физичког, менталног и моралног здравља постало је евидентно. Одједном, основне и најважније карактеристике мушкости и мужевности нису биле интелектуалне, већ физичке и моралне - комбинација која ће постати идеал познат као „мишићаво хришћанство" (muscular Christianity). Фудбал и „мишићаво хришћанство" су били као клавир и виолина. Сјајно су ишли заједно.
Фудбал је постао начин привлачења, практично регрутовања нових ученика. С тим у виду су константно грађени и надограђивани терени за игру. Хароу је са осам хектара терена за игру 1845. године стигао до 146 хектара до 1900. године. Чартерхаус се потпуно изместио на отворена поља Сарија 1872. године.
Тимски спортови (опет, фудбал) су били средство селекције, одбацујући оне који нису били спремни да преузму дизгине империјалне владавине. Спорт је јачао младиће, много више него што су књиге и канцеларијско базгање икако могли. Учио их је неопходностима сарадње и компетитивности. На крају, спојио је и асимиловао стару аристократију и нову имућну буржоазију у један функционални, за остатак планете страшни и горопадни организам.
Све је постало званично када је Кларендонска комисија, владина истрага из 1861. године која се тицала јавних школа, утврдила неопозиво важност игара у изградњи карактера.
Дакле, фудбал. То је то. Важан. Најважнији. Али какав су то фудбал играли ти мали господари света?
Коментари