четвртак, 17.11.2022, 09:07 -> 09:08
Извор: РТС
Аутор: Лука Јевтовић
Игра наших живота: Фудбал дебелог уторка
Живот сам је игра фудбала, рекао је Сер Волтер Скот 1815. године. Хм... Хм, хм... Да ли је заиста? Ако је одиста тако, онда то свакако не може да се односи на шроув фудбал, који пре делује као исечак из неке стимпанк новеле него као нешто што је могло да се одржава – истина, чак и да се још увек одржава на пар места – у реалном свету поплочаних путева, белих дрвених ограда и чаја са бисквитима у пет поподне.
Руља. Неодређена гомила телеса, која се надима и мења као тесто у рукама бесне домаћице. Ту негде, веома је тешко увек знати тачно где (неретко није ни пресудно), налази се лопта. Стотине, хиљаде људи у потери и потрази, користе сваки делић свог тела и снаге и сваку моћ амигдале како би лопту спровели до гола. Правила нема. Поломљеног инвентара и здробљених екстремитета, е, тога има. И крви. Крви има увек.
Ово је шроув фудбал. Зове се тако јер се игра на шроув уторак (Shrove Tuesday, у Француској знан као Марди Гра, односно дебели уторак) дан је пре Еш Венздеја (Ash Wednesday, односно пепелнице како је зову римокатолици на Балкану), првог дана поста уочи Ускрса (Lent je енглески израз).
Ова масивна игра неограниченог броја играча се раније сматрала остатком паганских обичаја, али је истина да је шроув фудбал много скорашњији изум. Прво помињање шроув фудбала - или било ког празничног фудбала, пошто се играло још и на Божић и првог дана нове године, као и приликом обележавања посебних догађаја, као у случају меча између Галашилса и Селкирка у Шкотској, играног у част победе над Наполеоном - потиче тек из 16. века. Фудбал је много старији од тога. Више од 200 година раније мечеви су играни са тимовима сачињеним од једнаког броја играча, којих је често било мање од десет, са макар неким смерницама и нормама понашања.
Тако, шроув фудбал није допринео превише (или уопште) развитку фудбала или еволуцији његових правила. Он је ћорсокак породичног стабла, пуначка, ненашминкана али свакако симпатична сестра игре која ће се развити у ово што данас гледамо са тако балавом чежњом.
Најстарији шроув фудбал јесте онај у Честеру игран 1533. године. Глазгов шроув меч игран је у 16. и на самом почетку 17. века. Најстарија шроув утакмица са континуитетом јесте она у Корф Кеслу у Дорсету, која је почела да се игра 1551. године, да би нестала 1887. године. Меч у Ешбурну се игра од 1683. године.
Од игара у 19. веку, којих је укупно било 46 широм овог подручја, само њих две имају лозу заиста старију од 100 година. Не постоји нити један доказ који би потврдио да је игра у Сеџфилду (Sedgefield Ball Game) уведена повељом локалне цркве 1027. године, како се охоло тврди.
Многе игре немају ових псеудоантичких претензија и сасвим су комотне са тим што су у питању спонтани догађаји без културолошке или митско-симболичке позадине. Тако су у Јужном Дараму две чете локалне милиције играле меч на залеђеној реци Тиз 1855. године, док су два шроув фудбалера играла 1830. године у Бриџенду.
Посебно су познате игре биле оне у Дербију (знана као hugball), Кингстону на Темзи и Алнику (Scoring the Hales).
Шроув фудбал је егзистирао - још једном, то ради и даље на неким местима - подједнако на трима равнима. Коришћен је као прилика да дуго завађене или макар антагонистички усмерене групе каналишу и физички манифестују своју мрж.. Добро, не мржњу неопходно увек, али свакако нетрпељивост и нездрави ривалитет. Тако је меч у Вајтхејвену игран између рудара и радника у бродоградилишту, у реци и са головима који су били докови и зид ван територије града, а правила је било колико и у неком салуну на Дивљем западу након што би било откривено варање на картама. У Шкотској је сукоб на мечевима између Етрика и Јароуа готово одмах метастазирао у неколико засебних туча, које би престале када би нека хладна глава исекла лопту.
Неке игре, на другој страни овог невероватног спектрума, личиле су на фестивале и пратиле су их параде. У Велсу је направљен компромис, с обзиром да су туче периодично прекидане зарад освежења за играче.
Две су игре које су, чак и у овој папазјанији у којој би се вероватно и Пи Ти Барнам нашао збуњен и смућен, које су посебно интересантне.
Халатон и Медбурн шутирање боце и јагма за питом од кунића. Да, тако се зове (Hallaton and Medbourne bottle kicking and hare pie scramble). Сваког Ускрса у Лестерширу пита се баца у ваздух. Играчи се боре, користећи сваки зглавак на телу (колено, лакат, не мари...) како би одагнали супарнике, како би стигли до парчета и појели га. Онда почиње игра.
Ботл је буре пива које сваки тим покушава да пренесе преко граница парохија на своју територију. Халатон увек побеђује јер је њихово месташце удаљено тек пола миље низ падину. Медбурн је удаљен неколико миља поља, живица, вегетације и оштро сечених брда. Отуд и није шокантно што Медбурн није постигао гол од 18. века.
С обзиром да је резултат унапред познат, поента је уваљати се у блату и добро се забавити. Борба за буре не престаје и њена жестина не јењава ни ако оно заврши међу посматрачима. Повређених је много и неки историчари и антрополози сматрају да су управо овакви обичаји социолошка подлога из које је настао фудбалски хулиганизам.
Хекси худ (Haxey hood), у северном Линколнширу, је игра која се играла и игра на Богојављање. Некада је градска луда љуљана на дрвету и то док се „димио" изнад ватре од сена. Када би показао прве знаке нелагоде, па чак и гушења, луду су спуштали у ватру одакле је морао да се искобеља како год уме. Данас је, наравно, овај ритуал избачен, али оно што је подједнако наглашено као и у старини јесте насиље које прати ову игру.
Худ је заправо кожна цев или цилиндар, који се баца у такозвани „свеј", што је нешто као четворострани рагби скрам. Свака засебна фракција покушава да одгура супарничку масу како би однела худ у локални паб. Игра почиње поподне, може да траје и неколико сати али, најчешће, траје и до дубоко у ноћ. Рушење имовине, ломови, повреде? Ваљда и не вреди наглашавати колико је тога...
Наводно, порекло Хекси худа је каваљерско. У 14. веку Лејди од Маубрија, жена локалног земљопоседника, изгубила је своју капуљачу за јахање на ветру. Група локалних сељака је потрчала за њом и успела је да јој је врати. Као награду им је доделила земљу, уз услов да се сваке године одржава трка за „худ".
Ова игра је вероватно преживела искључиво зато што је Хекси лоциран у Ајл оф Ексхолм подручју, које је некада било одсечено од остатка Енглеске, све док околне мочваре нису исушене.
Оно што је занимљиво за шроув варијетет фудбала, а посебно у односу на атрофирање организованог фудбала у првим деценијама 19. века, јесте да је његова учесталост порасла. Од првог помињања до 1800. године шроув фудбал је игран на двадесет локација. Како су векови радили оно што векови углавном и раде, дакле пролазили, тако је и шроув фудбала било све више. Четири пута више игара било је у 18. веку него у 16. Играно је на седам локација у 17. веку, на читавих 14 у веку до њега.
Ово не значи, јасно, да шроув фудбал није нападан као и регуларни фудбал. У 19. веку, 11 игара (што је отприлике свака четврта утакмица) је укинуто или је напросто морало да се премести на другу локацију. Први је „пао" Беверли, 1825. године. Постоје и фудбалски шроув догађаји који су престали без икаквог екстерног притиска. На овај начин су нестале 22 игре.
Отпор забранама је варирао, ваљда у зависности од везаности заједница за свој празнични фудбал. У Источном Маузлију игра је 1857. угашена само зато јер је један једини играч кажњен шилингом. На другој страни, у Нанитону у Ворикширу 1881. године, полиција је наишла на физички отпор стотине радника које је покушала да спречи да играју на улицама на шроув уторак. Игру нису успели да зауставе или спрече.
За опстанак празничног фудбала важно је било имати утицајног заштитника. Игра у Алнику, у којој су играле парохије Сент Полс и Сент Мајклс, спроводила се на улицама до 1828. године. Власти су тада схватиле да је читав насилни спектакл прекардашио и да немир мора да престане. Али, уместо да га забране, због подршке Војводе од Нортамберленда, игра је само померена на оближње поље. Војвода такође обезбеђује награде и освежења за играче, а преузео је на себе и да плати сваку евентуалну штету која настане током борбе.
У почетку је све функционисало јако добро, све док се 1878, године један играч није удавио у потоку, што је нагнало власти да наредне године забране фудбал. Ипак, још један споразум 1881. године спасао је алнички Scoring the Hales.
Преживеле су оне игре које су се прилагодиле урбанизацији која се разлила Британијом као просута чорба од челика, дима и бетона. Такође и тамо где се подударала са меркантилним интересима, односно где су трговци успели да је искористе како би укрупнили свој профит. Тако је 1864. године шроув меч враћен у Лондон, где су стотине играле у Батерси парку. Претходно је у Лондону играно 1642. године.
Разне су методе коришћене да се заустави шроув фудбал. Тако су религијске организације покушале да подрију годишњи меч између јоркширских села Престон и Хедон, тако што су на оближњем брду понудиле кроткију и богоугоднију алтернативу - молитву, проповеди, испијање чаја и певање.
На другој страни је чувени меч у Дербију, који се прилагодио развитку града тако што је уместо фудбала постао хагбол. Међутим, са покушајима забрана се почело још у 18. веку, да би градоначелник коначно успео да заустави официјелно фудбал 1845. године. Наредне године, међутим, фудбалери су се ипак окупили, жељни да наставе са игром коју је један Француз у посети 1829. године описао овако: „Ако ово зову фудбал, како зову тучу?".
Овога пута заиста је дошло до туче, они чија је обавеза да чувају ред су прочитали riot act (енглески статут из 1715. године који је забрањивао окупљање на јавном простору 12 или више људи, ако се претпоставља да то раде противзаконито или са криминогеним намерама), а у нередима је градоначелник погођен комадом цигле.
Фудбал у овом крају свакако није нестао. Једном годишње парохије Литловер и Микловер су играле kick-ball, са двадесет играча на обе стране.
Иначе, многе игре су преживеле све до 20. века, као оне у Скиптону, Јетхолму, Вулеру, Сеџфилду, Китлију, Вајтхејвену, када су спонтано, органски нестале...
Шроув фудбал су, видели смо, обично играли тимови сачињени на основу географске или професионалне поделе. У Воркингтону су играли морнари против радника у рудницима угља, где је један гол био Карвен хол (позната утврда у Камбрији), а други се налазио у луци која је била на супротном крају града. У Сеџфилду су трговци били противници сељака. Некада су тимови били издељени по висини или брачном статусу. Голови су, видели смо, у овим играма углавном биле локалне знаменитости, али је у Падзију у Јоркширу циљ два тима био да лопту убаце у одређене делове потока који је протицао кроз село.
У свим шроув фудбал играма играло се и рукама и ногама, те је неки здружени израз за њено покретање било сажето у глаголу bunching.
И није увек све било нерегулисано, конфузно и болно. У децембру 1835. године два тима од 50 играча, који су представљали Скоун и Перт, прво су тренирали, а онда и одиграли меч на терену јасно означених димензија, са судијом и два помоћника.
Празничном фудбалу посвећене су и песме, па је тако Џон Скинер у Шкотској написао „Christmas Bawing (Balling) of Monymusk" (1739. године), а меч о коме је реч био је онај у Абердинширу.
Фудбал ове врсте посебну популарност је имао у Шкотском низоземљу (Scottish Lowlands). Игран је током Fastern's E'en (шкотски назив за шроув уторак) дана. Због безбедности, до 1800. године, фудбал практично потпуно постао handball игра. У Бервикширу фудбал је био везан за борбе петлова. Власник најјаче живине би имао част да отпочне меч подбацивањем лопте. Инвереск у Мидлотијану је имао дуел између ожењених и неожењених продавачица рибе. Жене, оне храбрије очевидно, придружиле би се мушкарцима у игри у Ланаркширу, у Ванделу.
У велшком Кередигиону игран је Y bêl ddu (игра црне лопте), у којој су на супротним странама били Брда (Bros) и Долина (Blaenaus). Ове прве су звали Педи Брос јер је сматрано да потичу од Ираца, док су становници доњих крајева били, сматра се, потомци Брита. Меч је почињао у подне, када су се сви окупљали на путу који раздваја два краја насеобине. Bros су имали задатак да се са лоптом успну уз планину, док су Blaenaus били успешни ако са њом стигну у свој део парохије. Меч се углавном завршавао са мраком. Голови и победе прослављани су пуцњевима из пиштоља.
Занимљив (или барем другачији од осталих) обичај шроув фудбал меча постојао је у већ спомињаном Корф Кеслу, где су играли каменоресци. Шегрти који су се оженили претходне године плаћали су гозбу (донација знана као „свадбени шилинг", који је био осигурање да ће његова удовица бити збринута ако овај премине). Последњи који се оженио, међутим, није морао да плаћа, али је имао обавезу да обезбеди фудбалску лопту. Утакмица је играна наредног дана, дакле на Еш Венздеј, али да би се дошло до терена обезбеђеног за ову прилику, морало се обезбедити право преласка преко земље локалног племића. У ту сврху је предавана путарина у форми пола килограма бибера, а тек онда би била одиграна утакмица.
Шроув фудбал постоји и данас. Реликвија без патине, прашине и паучине. У Алнику се игра на пољу у Северном Пету, на терену дугачком отприлике један фурлонг (јединица за дужину мало већа од 200 метара). Голови, украшени са доста зеленила, широки су један и по метар. Меч почиње у два поподне, након церемонијалног изношења лопте из замка у поворци коју предводи гајдаш.
У Ешбурну, Up'ards играју против Down'ards са лоптом испуњеном плутом већом од регуларне фудбалске лопте. Циљ је тапнути лопту три пута у жрвањ једног од два млина удаљена пет километара. Меч је добио покровитељство круне 1928. године, када је Принц од Велса отпочео утакмицу. Пре плебисцитарног одобравања, јасно, и у Ешбурну је игру пратила стигма. Тако је 1891. године лопта прокријумчарена до места одигравања меча испод хаљине једне госпође или госпођице, с обзиром да је полиција желела да спречи било какву активност.
Трећи меч присутан и данас је онај у Џедбургу. Игра се на Fastern's E'en, али локалци инсистирају да се заправо не игра због празника, већ да је меч заказан за први уторак после новог (младог) месеца након празника познатог као Кендлмас (2. фебруар). С обзиром да се тај дан готово увек поклапа са шроув уторком, ово све делује као урођено, скоро патолошко цепидлачење Шкота и потреба да се разликују у односу на Енглезе.
У Џедбургу играју Guppies и Downs, односно они рођени северно и јужно од имагинарне линије која сече оно што у Шкотској зову mercat cross (декоративну структуру на централном тргу, која, узгред, не мора да буде крст).
Guppies дају гол када пребаце лоптом градске зидине, Downs када лопту убаце у подземни поток.
И овде је било неколико безуспешних покушаја укидања игре, први 1704. године, али су градски оци попустили јер је живаљ осмислио мању лопту, направљену од коже, напуњену сеном и украшену тракама. А, и уосталом, ко би заиста прекинуо традицију за коју се сматра да је почела игром одсеченим главама енглеских пљачкаша...
Коментари