Како се љуљао фудбалски чамац за шкољке: Прича о „Певачу”, Беари, Борјану и Милинковићу Савићу

Само је певач недостајао јуче на „Ел Џануб" стадиону док су играли Камерун и Србија.

Наиме, док су Катарани били сиротиња, преживљавали су тако што су ронећи на дах тражили бисерне шкољке. Многи од ронилаца не би испловили, многи су од претеране соли и сунца делимично или потпуно губили вид тако да је обавезан члан посаде чамаца који су данима пловили тражећи шкољке био и певач. Он је својом песмом бодрио исцрпљене рониоце да издрже; он је као некада бубњари на галијама, на много слабијим чамцима покушавао да подигне морал у тешкој борби становника овог дела пустиње да преживе.

Чувена ирачко енглеска архитекткиња Заха Хадид дизајнирала је стадион „Ал Џануб" као стари катарски чамац за лов на бисере. Налази се 20 километара јужно од Дохе и после Светског првенства биће двоструко смањен јер за локални клуб Ал Вакра биће довољан капацитет и од 20 хиљада гледалаца.

Први пут на „Стадион југа", како би могао да се преведе „Ал Џануб", отишао сам како бих навијао за Камерун у утакмици против Швајцарске. Било је топло, један поподне и очекивао сам да Камерунци, као што праве карневал по граду, то исто ураде и на „Ал Џанубу". Није било тако. У односу на Тунишане и Мароканце били су неупоредиво тиши; једнако бучни као и не толико бројни Швајцарци којима бука свакако није нешто са чим живе.

Утакмица је завршена 1:0; као што је Србији пре четири године у Русији „пресудио" Ђердан Шаћири, Швајцарац рођен на територији Србије, тако је и сада Камеруну пресудио Емболо, Швајцарац рођен у главном граду Камеруна. Увек сам се чудио људима који излазе са утакмице пет или десет минута раније, али сам на овом мечу и сам то урадио, не само због огромних гужви на путу за метро или такси већ због тога што се на терену видело да Камерунци физички баш и нису најспремнији и да немају никакве шансе да изједначе. Само да поведемо до средине другог полувреме и лагано добијамо, наивно сам размишљао о следећем мечу који ћу гледати на „Ал Џанубу".

Голман из Камеруна 

Видео сам и само два играча који одударају високом класом; један је сјајни дефанзивни везни Ангуиса, други је голман Онана. Свако ко гледа овог тренутка најбољи италијанкси тим Наполи знао је каква је „осмица" Ангуиса, а да Камерун има најбоље голмане у Африци то је већ традиција. Сећамо се уосталом како је у Италији 1990. бранио Томас Н'Коно, вероватно најбољи афрички голман свих времена.

А откуд баш врхунски голмани у Камеруну? Ово је једно од могућих објашњења. У ову некада немачку колонију средином седамдесетих отишао је да тренира репрезентацију Владимир Беара.

„Велики Владимир" вероватно је највећи голман кога смо икада имали. Беара је мислио да ће да буде селектор Камеруна, а постао је „Мајстор", како су га тамо звали. Јер, морао је да своје фудбалере прво учи да фудбал не може да се игра бос или у јапанкама, да се једе прибором а не рукама, како да се понашају у авиону. Све их је то Владимир Беара научио; добро, мало их је увредио кад је за награду одбио да ожени тадашњу мис Камеруна коју му је великодушно понудио министар спорта али је формирао тим који ће се први пут квалификовати на једно Светско првенство: у Шпанију 1982.

Напослетку је Беара ипак на фору побегао из Камеруна и вратио се у Сплит. „Африка је прелепа, али живот у њој за мене је био претежак", рекао је.

„Утакмица је била прелепа, али гледати је као навијач Србије заиста је било претешко", могао би да гласи коментар утакмице: Србија-Камерун одигране на стадиону у облику старог катарског чамца за лов на шкољке. 

Пуштали су на „чамцу" пре утакмице „Свилен конац", што је велики напредак у односу на кошаркашки прашки и берлински „коктел љубави", али ни Павароти лично нам не би помогао после оног сулудог слања лопте у корнер Андрије Живковића (који је, узгред одиграо одличну утакмицу), из којег смо, наравно, добили гол, или после оних силних промашаја Александра Митровића.

Свилен конац, нано

Не знам како је било Катарцима пре пола века када изморени, са или без улова шкољки, удахну ваздух али знам да су после оне две неуспеле офсајд замке на два гола разлике многи Срби на трибинама остали без ваздуха. 

Ни Абубакар, „отац малих камила", како би могло да гласи српски превод његовог имена, вероватно не би покушавао да лобује великог Вању Милинковића Савића да није мислио да је увелико у офсајду. Али српска одбрана му је, баш као и Ришарлисону помогла да постигне један од најлепших голова на Првенству.

Иначе, Вања Милинковић Савић је први наш голман који је у два меча на Светском првенству добио пет голова али поред њих и салву похвала. Што говори много о њему али и о његовим колегама из одбране.

Певали су Камерунци после тих голова, окретали се и фоткали њиховог најбољег играча свих времена Самјуела Етоа који је славио у свечаној ложи, али имали су и они тренутака кад им је био неопходан певач који на чамцу подиже „борбену готовост".

Јер, замислите екипу која игра против боље од себе па још европске репрезентације, игром случаја постигне гол и онда прими два гола у судијској надокнади првог полувремена.

Или кад су се у њиховом шеснаестерцу Живковић, Сергеј и Митровић додавали убеђујући један другог да асистенција обрадује два човека а гол само једног.

Напослетку, ФИФА је овај меч прогласила за најбољи на шампионату а навијачи Србије већ одавно не само у фудбалу би радије да живе у неким досадним временима. Доста нам је узбуђења на свим пољима. 

Канадски голман и хрватски навијачи

Кад смо код тих других поља за узбуђења се побринула једна навијачка застава која је снимљена у нашој свлачионици. „Нема предаје" писало је преко мапе аутономне покрајине Србије по важећем Уставу Србије, али и мишљењу већине чланица УН-а (мада не и Катара, који је признао Косово). Ипак, био је то повод не само за реакцију Фудбалског савеза Косова, кога је ФИФА признала за званичну чланицу, већ и саме Светске фудбалске асоцијације. Немају ових дана, када пуцају по њима са свих страна, пречих ствари него се ФИФА бави и навијачком заставом у српској свлачионици. А уместо „Нема предаје" на ћирилици, „Једна љубав", и то на енглеском, много је актуелнија тема.

Хрватски навијачи, као ни српски овде у Дохи, не буне се превише због забране истицања ЛГБТ обележја али нису пропустили прилику да сликама трактора подсете на етничко чишћење Срба из Хрватске, међу којима је био и тада осмогодишњи дечак Милан Борјан.

Милан Борјан није голман квалитета Владимира Беаре; Беара је уосталом два пута бранио у четвртфиналу Светског првенства, Борјану је ово први и вероватно последњи Мундијал, али оно што их спаја је то што су рођени у пречнику од 50 километара; што су обојица врхунац каријере имали у Црвеној звезди и што су обојица након рата у Хрватској имали проблема због своје националне припадности.

Али спаја их још нешто: Африка. Беара је, дакле утемељио фудбал у Камеруну а Борјан замало да заврши у Зимбабвеу. Наиме, породица Борјан после изгона из Хрватске аплицирала је за избеглички статус у многим земљама од Америке до Аустралије али добила је само два потврдна одговора. Из Зимбабвеа и из Канаде. Борјанов отац изабрао је Канаду; следећи домаћин Мундијала је добио голмана за репрезентацију а Зимбабве је остао ускраћен да после чувеног Бруса Гробелара може да се подичи још једним врхунским голманом.

Надамо се само да садашњи голман Камеруна Онана неће правити чуда против Бразила као некада Н'Коно против Аргентине и да ће о ривалу Португала у осмини финала Светског првенства одлучити утакмица: Србија-Швајцарска.

Швајцарска је и у фудбалу баш као и другим стварима: одлично организована, уиграна, без узбуђења и непредвидивих потеза која су својствена земљама као што је Србија. Србија је до сада играла и на најбољем и на најпосећенијем мечу на Светском првенству. Време је да одигра мирно, контра свог менталитета. И да коначно победи.