Филм о Зорану Радмиловићу

Тумач култних ликова на сцени Атељеа 212, али и сведок тешких година, које се смењују код нас, Зоран Радмиловић је коментарисао догађаје којима је присуствовао, био краљ дружења са пријатељима и колегама, творац безбројних сентенци, писац дневничких записа који су остали мала тајна све до данас.

Ана Радмиловић, једина кћер Зорана Радмиловића и Дине Рутић, прошле године је објавила књигу под контроверзним насловом, "Залажем се за лаж", у којој наводи многе од дневничких записа свог оца. Данас новинарка, Ана Радмиловић припрема још једну књигу, у којој ће описати лична сећања на оца, који је и сам млад отишао са животне сцене, док је она још била девојчица.

Драмски програм РТС започиње, на дан када смо, пре 25 година, изгубили великог Радмиловића, рад на снимању ТВ филма о легендарном глумцу, у оквиру серије Портрети.

Уредница Драгана Бошковић, сценаристкиња Ана Радмиловић и редитељка Андреа Ада Лазић ће, у једносатном ТВ филму, реконструисати сећања кћери на славног оца, уз сведочења Зоранових најближих, рођака и пријатеља. Дневничке записе ће, као приказ меланхоличне личности глумца, говорити Иван Томашевић, првак Шабачког позоришта.

ТВ филм о сећању најближих на Зорана Радмиловића, обогаћен његовим дневницима, гледаоци ће моћи да виде до краја 2010. године, као подсећање на двадесет пет година од његовог одласка.

Први дан снимања Портрета Зорана Радмиловића

У кафани Каленић, обрели смо се после много разговора о кафани у којој бисмо снимили онај део Зоранове биографије, који се тиче његовог "ванинституционалног" живота, изван матичног Атељеа 212. Јасно је да је било логичније снимати у Српској кафани, поред Атељеа, али, екипа закључује да то више није оно култно место које је Зоран волео и из кога је повремено одлучно одбијао да иде на сцену, на представу, где га је огромна маса људи жељно очекивала. Каленић је, закључујемо, и даље кафана са шмеком, одражава Зоранову разбарушену природу.

Иван Томашевић, глумац који током овог "Портрета Зорана Радмиловића", који, као четврти у низу, снима Драмски програм РТС-а, поручује Зоранове дневничке записе, у Каленићу говори о скидању са репертоара СКЦ-а позоришне представе "Политика као судбина" Есада Ћимића, у којој је Радмиловић са радошћу играо, знајући да ће бити проблема. Али, о скидању није ни помишљао. Долази и Милорад Вучелић, тадашњи уредник позоришног програма СКЦ-а, иницијатор постављања на ту сцену Ћимићевог контроверзног текста. Сведочи о Зорановој непоновљивости. Иван Димитијевић, талентовани директор фотографије, поставља кадар достојан великог филма, две камере раде упоредо.

У дубини, на чивилуку, као заштитни знак, увек виси Зоранов оригинални костим из "Краља Ибија", који су нам, братски, позајмили из зајечарског театра "Зоран Радмиловић", где се трајно чува. Никола Николић, млади сценограф-архитекта поставља у видно поље, на један од столова, стару ремингтонку, писаћу машину, да чува асоцијацију на Радована Трећег... Ана Радмиловић, Зоранова кћер, чија је књига Зоранових дневничких записа "Залажем се за лаж" повод за овај портрет, на двадесет пет година од смрти великана, сваких неколико тренутака додирује његову капу и онај чудни хаљетак са круговима на кашираном, ватираном стомаку.

Зоран је стално са нама. Андреа Ада Лазић је млада редитељка РТС-а, која, са својих 26 година, никада није видела Зорана уживо на сцени. Али, током припрема за снимање, читава екипа је одгледала сате и сате документарног материјала, нарочито из "Петак у 22", из "Селу у походе", Зоранове изјаве, интервјуе, снимљене позоришне представе, филмове...

Већ месецима смо у томе. Овај први дан, када нам и Тома Мијовић, песник из Зајечара (кога, љубазно, кола Општине Зајечар довозе у Каленић) говори о Зорановим зајечарским данима, протиче мирно, уз радост посете ПРЕСС-а РТС-а, којима еуфорично и опширно причамо о својим плановима за овај нама значајни ТВ филм. Увече, Београдски програм извештава о почетку снимања.

Хвала свима. Мира Ђурђевић и Драган Беговић функционишу беспрекорно као продуцентски двојац.

Лепо је бити део организма који се уважава и подржава.

Сутра смо у Цара Душана 14, снимамо сцене из Аниног детињства, Иван Томашевић ће нам, у свом сетном маниру говорити Зоранове поруке љубави породици, Анина сестра Селена ће сведочити о томе... Милица Краљ, са којом је Ана одрасла у истој згради, долази тек 23. августа у град, и тада ћемо је снимити.

Поздрав до сутра.

Ваша Драгана Бошковић, уредница

Други дан снимања Портрета Зорана Радмиловића

Стижемо у двориште у Цара Душана улици, девет ујутро. Соцреализам. Типично београдско двориште, олупане фасаде, завађени станари, на конопцима веш коме је давно прошло време трајања. Никола Николић, наш сценограф, распоређује апсурдне елементе у простору: стилска фотеља, врата која никуда не воде, накривљени прозор на полусрушеном зиду. Иван, директор фотографије и Ада, редитељка, постављају светла, Влада, на другој камери, налази свој угао гледања, на бетон постављају саобраћајни знак. Обавезни костим краља Ибија добија своје место на конопцу за сушење веша. Простор, гледано оком камере, постаје чудесан. Крошња дрвета даје неједнаку светлост и све некако лебди у слици.

Долази Селена Вицковић, сестричина Зорана Радмиловића, сликарка, која живи у Паризу и у Београду. У журби због изложбе у Азербејџану, кратко борави овде. Али, радо говори о детињству са ујаком, Зораном. Ана, Зоранова кћер, придружује јој се. Спонтано, оне се сећају како је Селена била љубоморна на Ану, јер је стигао у фамилију неко млађи и слађи, а Ана на Селену, јер је била (и остала) лепа и дивно одевена.

Ана нам, онда, говори понешто из своје нове књиге, у којој ће објавити сопствена сећања на "бркатог тату". У овој, "Залажем се за лаж", Зоранови су записи. Сећа се како је тата учио да пише, да плива. Иван Томашевић, са ногама на другој столици, у другом плану, чита из Анине књиге. Онда се позиција мења, и Иван говори дивне Зоранове текстове о Ани, чак и једну песмицу, коју јој је написао. Ана се љуља на љуљашци у центру дворишта (пада уназад, врисак у екипи), Иван прискаче у помоћ. На крају, кад он изговори Зоранову нежну Песму за Ану, гледају се и смеше једно другом. Из овог, или из оног времена?

Двориште у Цара Душана зовемо "дневна соба", а секвенцу коју снимамо "Анино детињство", са јасном асоцијацијом на Тарковског и "Иваново детињство". Иван нам игра Зоранове текстове, у којима говори о љубави према жени и према кћери. Новинари долазе, сликају, запиткују, ми се правимо да нам не сметају, Ана се, спонтано, љуља на љуљашци, као да је опет дете, а ми бацамо забринуте погледе на Ивана који снима врло деликатну сцену и то га, очито, деконцентрише. Ћутимо, и то пролази.

Станари су увиђавни, ми такође. Скупљамо сваки  папирић који смо употребили, тихо, како смо и снимали, спремамо се да напустимо "Анину дневну собу". Као што је Зоран Радмиловић био необичан, непредвидив и неконвенционалан, такви су и простори у којима о њему говоримо. "Деконструкција", каже редитељка, која воли све што није класично.

Сутра идемо у Рипањ, да снимамо секвенцу о Зорановој идеји да прошири племениту идеју позоришта по селима, у "Селу у походе". Тамо ћемо имати нове, занимљиве саговорнике. Никола Николић, наш сценограф, загонетно се смешка и дошаптава са својим сарадницима, са којима сутра довози неки тајанствени багаж из нашег фундуса у село. Видећемо.

Ако вам се допао онај први текст из Дневника уреднице, добро је. Ако вам се оба нису свидела, а желите да видите како кривац изгледа, да га грдите на улици, погледајте на Блогу РТС-а слику. Јер, наше колеге из Преса РТС нису ставиле слику уреднице у ову галерију.

Тако се провукла без грдње.

Трећи дан снимања Портрета Зорана Радмиловића

Овај Дневник је асоцијација на дневнике капетана свемирских акција, и они служе накнадном утврђивању узрока који је одвео у катастрофу. Овај шатл,  филм о Зорану и наша многобројна екипа, стално су у опасности да само једна цигла из те сложене организационе грађевине испадне, па да се све сруши.

Данашњи дан је посвећен познатој акцији Зорана Радмиловића и дружине познатог глумачког света да пренесу племениту позоришну уметност у село, да је коначно изместе из метрополе, да је учине интерактивном и свима доступном. Постоји црно-бели филм, који је ТВ Београд снимила у Малој Сугубини, где је Зоран са уметницима постављао баш челика. Са њим су били Нада Блам, Гоца Марић, Раде Марјановић, Мирјана Илић, Данило Лазовић, и многи други. Део тога  биће и у нашем филму "Залажем се за лаж". У осветљавању овог феномена, и у приближавању гледаоцу лика и дела Зорана Радмиловића, иницијатора ове мисије, позвани да помогну били су Загорка Стојановић, костимографкиња, један од стубова "Селу у походе", новинар Живадин К. Митровић, директни "кривац" за одлазак у Малу Сугубину, из које је родом, а такође члан "штаба", и музичар Бора Ђорђевић. Касније назван и Чорба, у Сугубини још млад, леп,црн и висок.

Катастрофа из дневника команданта Ентерпрајза започиње бесомучном звоњавом Бориног телефона, којим покушавамо да га пробудимо и поведемо са нама у Рипањ, на имање дивне породице Мандић, где нас редитељка Ада и сценограф Никола воде на снимање. Бора се, упркос својим стрепњама да се неће пробудити, одмах буди, али (авај!) дошао је јутрос из Крупња, а вечерас свира у Суботици, и, каже, не може ни да стоји, а камо ли да прича! Моли да се снимање одложи за неколико дана. А да ли је то могућно, не размишља о томе!

Ћутећи, комбијем стижемо по Загорку и Живадина и одлазимо у Рипањ.

Домаћинима, као људи од реда, носимо кафу и шећер ("за у кућу"), а они нас дочекују домаћим соком од рибизле.

Предео у коме ћемо снимати причу о "Селу у походе" надилази наша очекивања. Прекрасан поглед пуца ка Авали, стог сена је иза нас, купине се црне поред пута. Никола Николић, са шеширићем на глави и обавезном травком у зубима, размешта чудеса по ливади: огромна шаховска фигура, старински мали црвени телевизор, нека чудна скаламерија, машина за нешто, ваљда, штафелај  и празан оквир за слику. У кеси доноси своју реликвију - оригинални костим Краља Ибија из зајечарског театра "Зоран Радмиловић", качи на га плотић који је донео из фундуса. Зоран је ту, можемо да почнемо!

Живадин и Загорка, живо дискутујући, долазе издалека, ка нама. Видимо само њихове главе, па нам се постепено откривају.

Живадин, на ћилимчету, седи испред стога сена и приповеда нам о одласку групе уметника "Селу у походе", о припреми представе "Баш Челик", о Зорановом заносу и људима који су долазили само да га виде. У то време, Зоран је играо у познатој ТВ серији наше куће, "Цео живот за годину дана", и био опште познат свима, не само позоришној публици.

На другој позицији, леђима окренута Авали, Загорка Стојановић, примењена уметница, костимографкиња, ткаља, и сама собом својеврсна ходајућа уметност, качи своју ткану шарену торбу на штафелај, стаје поред распаднутог бицикла, који јој Никола подмеће и ставља на главу жуту шајкачу, из сопствене модне колекције, коју је недавно излагала. На њој црвене бриџ панталоне. Говори, надахнуто, Загорка о поласку из Атељеа 212 у Малу Сугубину, о боравку тамо, о спавању на сену и игрању представе на бачвама. О томе како је цело село скупљало елементе за њен "тотал дизајн".

Иван, директор фотографије, Ада, редитељка и дивна Јелена Матаруга, секретарица режије, полулежећи на трави, са главом испод црвеног покривача, прате кадар на контролном монитору. Фотографија Ивана Димитријевића као на сликама старих мајстора. Запамтите то име!

Сценаристичко-редитељски двојац "у лету" закључује да се "Селу у походе" не може без сељака. Молимо породицу Мандић да учествују у нашем филму, Никола додаје још једно ћилимче, они седају на ливаду, Живадин са њима. Као онда, у Сугубини, причају о животу.

Надам се да ћете нешто од те лепоте препознати на сликама нашег одличног фотографа Слободана. Све остало, видећете у играно документарном ТВ филму "Залажем се за лаж", о наличју познатог, драгог лика Зорана Радмиловића.

Сутра смо у Атељеу 212, са нашим глумцем, Иваном Томашевићем. Атеље се сређује за нову сезону, па ћемо снимати у дворишту, на подесту и на улици испед ове Зоранове "друге куће". Сутра ћу вам причати о томе.

Допада ми се како се, из дана у дан, допуњава ова галерија слика са снимања, и како колеге из ПРЕС-а све стижу. До сутра, ваша Драгана Бошковић.

Четврти дан снимања Портрета Зорана Радмиловића

Осим што се Бора Ђорђевић успавао, па је промашио снимање, Милица Краљ остала на мору до 23. августа, Гага Николић разболео, а Брана Црнчевић продужио боравак на одмору, данас се ништа катастрофично није догодило.

Треба, ипак, о томе упитати и Ивана Томашевића, кога сви зову Жућа, глумца који је у нашем играно документарном филму о наличју Зорана Радмиловића задужен за "играно". Сатима на сунцу, у неподношљивој буци од саобраћаја испред Атељеа 212, Жућа нам је, стрпљиво и без роптања, поручивао дивне Зоранове текстове из Анине књиге "Залажем се за лаж", о разлозима одласка "Селу у походе", о животу који пролази, о миру љубави, могућном и у тој фреквентној улици. Говорио нам је Зоран, кроз Жућу и кроз прозор окачен насред улице, о Атељеу 212, о самој суштини његове непоновљивости, о незаборављеној Мири Траиловић...Изговорио је Зоран-Жућа и Писмо обичног гледоаца судији, поиграо се феноменима ауторитета и власти... Велика расвета, фар, главна камера, тон у немогућним условима, костим, сцена, шминка, режија, све је функционисало хармонично, док се сваки појединачни члан екипе топио на сунцу.

Велика количина играног текста се полако слагала у драмску целину. У једном тенутку, Жућа се саплео на степеницама Атељеа 212, сео на степеник, и однекуд, иза леђа, исповртео исцепани картон, на коме пише Иван Томашевић Жућа. Гестом се извињавајући, Жућа, првак Шабачког театра, иза кога су највеће глумачке награде и огроман и значајан репертоар, господин глумац, муж глумице, зет глумице, тата костимографкиње, извињавајући се, слегнуо је раменима. Хоће да каже: даме и господо, Зоран је само један! Не треба да помислите да ја покушавам да будем он. Чак ни да га интерпретирам. Ја сам овде ја, Иван Томашевић Жућа, заљубљен у његове улоге колико и ви. Моја је улога да учиним чујним и видљивим оно што је Зоран читавог живота записивао у своју ђачку свеску, у којој су многи невешти Анини цртежи, поруке вољеном тати, прва смешна слова... Тражим и сам начин да вам то на достојан и занимљив начин прикажем. Али, нико није Зоран, и неће ни бити!

Иван Димитријевић се мучи да "испегла" светло, које се непрестано мења, горимо на сунцу, дан одмиче. Она једна црвена фотеља, део сценографског жанра апсурда, делић некада славног "Петка у 22", у коме је Зоран говорио текстове Бране Црнчевића, како данас Жућа говори његове, стално је заузета.

Уморни смо, али задовољни послом који смо обавили до сада.

Ентерпрајз, наш филм о Зорану Радмиловићу, "Залажем се за лаж", мора да се досними у септембру. Јер, Атеље 212 се кречи, сви су на колективном годишњем одмору, а нама, и Зорану, су потребни још његова сцена и, наравно, бифе.

Ништа више није као некад. Ни бифе Атељеа 212, са духовима које чува, ни Српска кафана, која данас личи на станичну чекаоницу.

Само о Зорану морамо увек на један исти начин. Као о највећем.

Прекидамо снимање и Дневник на само неколико дана, да потворе Атеље и Новица окречи бифе. Онда смо поново заједно, на обострано задовољство, нада се ваша Драгана Бошковић.