Слепи путник на броду лудака

Последњи период живота знаменитог српског приповедача Петра Кочића, у душевној болници на Губеревцу, у окупираном Београду 1916. године, тема је телевизијског филма "Слепи путник на броду лудака" сценаристе Вулета Журића.

Сценарио доноси депресивну слику Београда под окупацијом, у којој на трагикомичан начин животи лекара, особља и пацијената у лудници на Губеревцу граде метафору о животу "на слободи и слободној територији".

Док свуда около влада окупацијски терор, смрт и разарање материјалних вредности, дотле у овој својеврсној и апсурдној оази мира, на овом "броду лудака", влада дубоко разумевање, поштовање и брига за ближње.

А када се на тај "брод" укрцају слепи путници (бегунци од окупацијске власти) проналазећи ту сигурно уточиште од интернације, прича о Петру Кочићу постаје симболичка прича о сукобу добра и зла, о борби пркосног Давида са бездушним Голијатом. Кроз сукоб Петра Кочића са Костом Херманом, сукоб који је започет још много година раније у Босни док је Кочић активно политички деловао на линији националног ослобођења, овај телеизијски филм отвара и једну другу, интимну тему о људској зависти због непоседовања истинског уметничког талента. Патолошка мржња недаровитих а моћних, њихова потреба да прогоне и да се свете сваком ко је имало слободнијег духа и талента, дата је овде на узбудљив и трагичан начин, кроз низ жалосних призора људске мизерије и душевног пада.

Ако се по нечему препознају рат и окупација онда је то по губитку и патњи коју осећају људи у рату... А у овој драми то осећање губитка имају скоро сви јунаци. Сви су они "побеђени" том дубоком боли коју носе у себи због губитка некога или нечега.

Чак и мајстор "d' eter", господар живота и смрти становника душевне болнице, заменик војног Гувермана Београда, Коста Херман, зна да му је Петар Кочић умакао, да се спасао величином свог дара који он никада неће имати а још мање разумети. За оне који бораве у душевној болници, лудило и смрт су ослобођење. За нас који то гледамо са ове временске дистанце, то је подсећање на време огромне патње, на време када је рањена звер Аустроугарске монархије показала своје окрутно лице претећи да затре биолошко и духовно биће српског народа који је држао до слободе и своје самосталности.

Јунаци овог филма у разним приликама говоре увек исту реченицу:
"Када се овде врати Србија све ће бити другачије..." али пред њима су још неколике године које треба преживети. Ипак, назнака тог тријумфа дата је на парадоксалан начин, у последњим кадровима телевизијског филма када мртвачки сандук са телом Петра Кочића напушта болнички круг, испраћена од свих њених становника. Поред сандука у колима, на "мртвој стражи" су данска болничарка Хелен и "слепи путник" Јован, нећак др Стоимировића, будући војник - добровољац на Солунском фронту.

Реализацијом овог телевизијског филма РТС се придружује обележавању стогодишњице смрти знаменитог српског приповедача Петра Кочића.

Уједно је ово још један видљив и значајан допринос РТС-а обележавању стогодишњице Великог рата 1914-1918.

У дводелном телевизијском филму играју: Александар Ђурица као Коста Херман, Игор Ђорђевић као Петар Кочић, Тихомир Станић као др Стоимировић, Маша Дакић као Елена, Радоје Чупић као др Суботић, Јелена Ђокић као др Славка, Андријана Оливерић као Бошњаковићка, Срђан Тимаров као Душан Срезојевић, Горан Шушљик као Бурбон, Немања Оливерић као Бертолд, Александар Срећковић Кубура као Арса Лорд, Зинаида Дедакин као тетка Мара, Раде Миљанић као Димитријевић, Мирољуб Лешо као отац Прота, Бранко Јеринић као Тутуновић, Јован Јовановић као Јован, Лука Абрамовић као Ен Ен (непознато лице), Бранка Шећић као мајка, Миона Марковић као трудница и други.

Директор фотографије је Ђорђе Арамбашић.
Редитељ овог дводелног телевизијског филма је наш истакнути редитељ Горан Марковић.
Уредник дводелног телевизијског филма је Милош М. Радовић
Извршни продуцент: Марија Берета
Продукција РТС 2016.