Радош Бајић: Клетва српских подела

Други светски рат, тај мрачни период српске историје, временски је оквир за Драмску трилогију "1941-1945", продукцијски веома амбициозну и историјски одговорну играну серију Радио телевизије Србије, коју реализују копродуценти РТС и Contrast Studios из Београда. Трилогија која обрађује тему српске катаклизме током Другог светског рата, започиње серијалом под називом "Равна гора", који се састоји од десет једночасовних епизода.

Као плод вишегодишњег рада на сценарију и темељног истраживања, овом серијом се први пут, из историјски тачног и објективног угла, прича о трагици српског народа 1941. године, али и о аутентичним протагонистима те велике трагедије. Без идеолошких предрасуда, без амбиције и намере да стварамо нове поделе, да равногорце претварамо у анђеле, а да партизане демонизујемо и каљамо, први пут желимо да истинито прикажемо беспућа и национални суноврат српског народа 1941. године.

Историјски оквир у ком се одвија радња првог серијала, покрива почетак Другог светског рата, од 6. априла 1941. и напада Немачке на Краљевину Југославију. То је период агресије, слома и пропасти југословенске државе која се, прокламована у Версају као „вековни сан" јужних Словена, после тријумфалне победе Србије у Првом светском рату 1918. године, у априлском рату 1941. године, срушила попут куле од карата.

У средишту драмске приче су историјске личности и протагонисти несреће коју је обележило братоубилаштво и међусрпски грађански рат, који је почео 2. новембра 1941. године, међу којима су: Тито, пуковник Михајловић, Недић, Душан Симовић, Бора Мирковић, Краљ Петар II, Крцун, Ђилас, Ранковић, Миодраг Палошевић, мајор Аца Мишић, Милан Аћимовић и многи други, али и имагинарни јунаци из народа, сељеци, грађани, официри, студенти, који трпе последице трагичних историјских догађаја који су задесили српски народ.

„Равна гора" се не бави експлицитно и искључиво четницима и партизанима, који на почетку рата сарађују у заједничкој борби против окупатора, а онда постају љути непријатељи, већ је у средишту приче народ који у априлу 1941. за десет дана остаје без државе и без слободе.

Ово је пројекат који има огромну друштвену одговорност, а настаје по идеји РТС-а, који ми је поверио претешку улогу да будем његов аутор. Уверен сам да Србија више неће бити иста после ове серије.

Проговорићемо о ужасном времену на један потпуно другачији начин. Ово није идеолошки памфлет, нити нам је претензија да пресуђујемо. То је прича о Србима као страдалничком народу и језивом братоубилачком рату, чије последице и данас осећамо. Ужасне поделе и дубоке идеолошке разлике трају до данашњих дана и разарају нам друштво. Корене садашњих недаћа морамо наћи и у злу које нам се десило за време Другог светског рата.

Међутим, врло је осетљиво и, што би моји сељаци рекли, веома пипаво отварати поново ову прашњаву књигу наше трагедије. Али, наш је задатак да схватимо шта нам се десило, да се загледамо једни другима у очи и тако можда лакше изађемо из данашње конфузије. Слуђени смо и дезоријентисани, а слепо верујемо да нас могу избавити плитка памет, фразе, политичке кампање и накарадне коалиције које нас воде у нове и дубље поделе. Не. Само ако се помиримо, моћи ћемо напред. Братоубилачки рат између Срба једном заувек мора да престане. Четници и партизани коначно морају да положе оружје. Уз сво поштовање нашим дедовима и очевима, ма на којој страни они били, ми то дугујемо нашој деци. Ми морамо да изађемо из ровова и вишедеценијских заблуда.

Без разумевања трагичне прошлости не можемо схватити шта нам се управо дешава. Ми смо 70 година слушали само једну верзију рата коју су нам сервирали победници. Мора се чути и прича о патриотском, слободарском српском народу који је гинуо на солунском фронту са Војводом Мишићем, о Србима који су, кад је 1941. Хитлер ударио, решили да не падну Немцима у руке, да не изађу из шума и не сиђу са брда, да се не предају, да не положе оружије. То је прича са пијететом о пуковнику југословенске краљеве војске Драгољубу Михајловићу и групи официра и родољуба који су у Струганику, у кући Војводе Мишића у пролеће 1941. донели су одлуку да се бране и да се попну на Равну гору.

Као основна идеја и водиља читавог пројекта истиче се теза да је прихватање свих разлика, суштина нашег проблема. Морамо да престанемо априори и без разлога да препознајемо непријатеље у нама самима.

И ако различито мислимо, морамо да се поштујемо. Нема нам напретка док не схватимо: ово је наша кућа, наше двориште, ту живе наша деца, ту су наши извори, реке, поља, оранице... Ничији интерес не може нам бити важнији од сопственог.