среда, 24.07.2024, 15:58 -> 14:15
Михаило Вукдраговић – диригент и композитор
Михаило Вукдраговић (1900–1986) био је српски диригент и композитор. После завршене гимназије у Сремским Карловцима (1919) почиње, уз филозофски факултет, студије музике на Музичкој школи у Београду (М. Милојевић), које завршава на конзерваторијуму у Прагу: композицију код К. Јирака и В. Новака, дириговање код В. Талицха (1927). По повратку у Београд развија многострану и плодну активност као композитор, диригент, педагог, организатор и музички критичар.
Био је професор теоретских предмета и директор Музичке школе Станковић, диригент хора и оркестра музичког друштва Станковић (1927–37), диригент Загребачке опере (1934–35), шеф музичког програма и симфонијског оркестра Радио-станице у Београду (1937–40), ванредни професор Музичке академије, музички руководилац и диригент оркестра Радио-станице у Београду (од 1948), редовни професор теоретских предмета и дириговања и ректор Музичке академије, први ректор Уметничке академије (1957), генерални секретар Савеза композитора Југославије (1950–62), дописни (1950), затим редовни члан (1961) Српске академије наука и уметности. Писао је музичке чланке и критике за ,,Музички гласник”, Музику, Звук, Политику Експрес, Борбу и друге часописе. Основао је или учествовао у оснивању многобројних фестивала у тадашњој Југославији, попут Мокрањчевих дана или Југословенских хорских свечаности. Добитник је многобројних награда за свој културно-просветни рад. Преминуо је у Београду 12. 3. 1986. године.
Стваралачка личност Вукдраговића, у основи лирско-медитативна, формирана је у Прагу у доба највећег процвата и утицаја савремене музике. У изграђивању свог стила Вукдраговић се ослања на тековине француског импресионизма, чешког неоромантизма с приметним експресионистичким акцентима, као и на музички фолклор свог народа који га увек поново инспирише, али који никада дословно не цитира. Комбиновање свих тих елемената чине суштину Вукдраговићева стила. Такав умерени модернизам особеност је његове музике настале између два рата. Вокална лирика, стално присутна у његовом стваралаштву, обележена је и тежњом да интимни поетски текстови добију тонско тумачење у коме ће певана реч бити експонована у првом плану, а ток музичког збивања у клавирској пратњи сведен у оквире камерно третираног звука.
После Другог светског рата у стваралаштву Вукдраговића доминира херојска тематика (симфонијска поема ,,Пут у Победу” и нарочито трилогија кантата: ,,Везиља слободе”, ,,Светли гробови” и ,,Србија”). Поред наглашене тежње за једноставнијим и приступачнијим изразом та дела носе особености чврсте формалне структуре, складног односа у одмењивању лирских и драмских одломака, зрелости у композиционо-техничком третману и суптилности у комбинацијама тонских боја.
Емисија „Време музике” посвећена Михаилу Вукдраговићу:
https://www.rts.rs/lat/radio/radio-beograd-2/3667538/vreme-muzike.html
Коментари