Војислав Вучковић – композитор, музиколог и диригент

Рођен је 18. октобра 1910. године у Пироту, где је још као гимназијалац компоновао прва дела (,,Две минијатуре за клавир” и ,Свита за клавир Перон”). На препоруку Милоја Милојевића, који је запазио његов изразит таленат, одлази на музичке студије у Праг, где су се у међуратном периоду школовали бројни српски композитори, припадници такозване прашке групе. На прашком Државном конзерваторијуму завршио је композицију и курс дириговања, а потом и мајсторску школу композиције код Јозефа Сука. Као диригент наступио је на фестивалу модерне музике у Стразбуру 1933, а наредне године је одбранио докторат из музикологије на Карловом универзитету и тиме заокружио своје прашке студије.

Поред изврсног музичког образовања и модерног стилског усмерења, боравак у Прагу дао је Вучковићевој стваралачкој личности и снажан друштвено-политички карактер, који ће по повратку у Београд одредити његову целокупну професионалну делатност. У предратном периоду уређује Нове информативне новине (НИН), учествује у редакцијама часописа ,,Наша стварност” и ,,Уметност и критика”, организује рецитационе хорове радничке и студентске омладине, држи запажена предавања у оквиру музичких часова Коларчевог универзитета и на Радио-Београду. Поред тога, ангажован је као професор у музичкој школи „Станковић”, као секретар музичког програма и диригент оркестра Радио-Београда, секретар Београдске филхармоније и Друштва пријатеља славенске музике. Будући активно укључен у комунистички покрет, за време окупације се повлачи у илегалу. Бива откривен у једној рацији Специјалне полиције и убијен заједно са супругом, сликарком Фани Политео, 25. децембра 1942.

Вучковићев снажан порив да живи и ствара ангажовано одредио је и његов приступ компоновању, којим се бавио предано и поред бројних других делатности. Његова музика изражава непосредно његова левичарска марксистичка уверења, у почетку блиска Брехту и надреалистима, а касније, у предратним годинама, подложна снажном утицају совјетске идеологије. Композиције из времена студија (,,Гудачки квартет” и ,,Прва симфонија”), као и оне настале непосредно по њиховом завршетку (,,Две песме за сопран” и ,,Дувачки трио”), приклањају се левом крилу европске модерне између два рата; одликује их експресионистички линеаран и атоналан, понекад и атематски музички језик сродан Шенбергу и Хиндемиту. Под утицајем чешког авангардисте Алоиса Хабе, Вучковић је писао и композиције у четвртстепеном систему, чије су партитуре изгубљене. Из тог првог периода, који обухвата и неколико година по повратку у Београд – до 1939, потичу и рецитациони хорови с камерним оркестром ,,Метро” и ,,Челик се топи”.

Напоредо са компоновањем ових најрадикалнијих опуса, Вучковић се у својим теоријским ставовима окреће совјетској естетици новог реализма (социјалистички реализам). Та нова оријентација испољиће се после 1939. и у Вучковићевом стваралаштву, које од тада налази непосредну инспирацију у актуелним догађајима, приклања се линији словенског музичког реализма и показује извесно смиривање израза. Потребно је нагласити да није у питању потпуно упрошћавање музичког језика какво је карактеристично за соцреализам, већ један вид неокласике са елементима романтичарске експресивности, који је био актуелан и у европској музици тог времена. Форма је прегледнија, мелодика традиционално обликована, ритмика природнија, а хармонија је добила перспективу слободне, широко схваћене тоналности, у оквиру које Вучковић налази свежа, занимљива решења.

Стилски заокрет у овом смислу прогласила је кратка композиција за гудачки оркестар ,,Завештање Модеста Мусоргског”, која је изграђена на основу мотива из Бориса Годунова. „Симфонијски приказ” Озарени пут инспирисан је уласком Црвене армије у западне делове Украјине и Белорусије, који су до 1939. припадали Пољској. Балет ,,Човек који је украо Сунце” (написана је само клавирска скица) заснива се на приповеци чешког социјалног песника Јиржија Волкера, која кроз фантастику бајке симболизује слом старог света. Ту су још: симфонијска поема ,,Весник буре”, према истоименој поеми Максима Горког; хорови ,,Прва руковет” и ,,Наджњева се”, као прилог српском музичком реализму и посвета Мокрањцу; недовршена ,,Друга симфонија”, која евоцира ратне догађаје; и последње, такође недовршено дело – ,,Херојски ораторијум” (,,Трећа симфонија”) за мешовити хор, солисте и оркестар, чији текст чине одломци из Његошевог ,,Горског вијенца” и народне песме ,,Почетак буне против дахија”, као симбол актуелне револуционарне борбе.

Социолошки аспект музике заокупљао је Вучковића и у написима о музици. О томе сведочи већ његова докторска дисертација ,,Музика као средство пропаганде”, а затим и студија ,,Материјалистичка филозофија уметности”, као и збирка есеја ,,Музички портрети” и бројни други музиколошки текстови. Поводом четврт века од смрти овог нашег композитора-револуционара објављена су његова сабрана дела под насловом ,,Студије, есеји, критике”, као и зборник написа о њему – ,,Војислав Вучковић – уметник и борац”.

Извор: Звучни архив Радио Београда