Драган Лукић – књижевник и уредник Дечјег програма

Драган Лукић (1928–2006) био је књижевник, уредник часописа ,,Змај” и Програма за децу Радио Београда. Написао је око 100 књига прича и песама за децу, међу којима се издвајају „Ивин воз” и „Фифи”.

Године 1954, завршио је студије књижевности на Филолошком факултету у Београду, а затим је почео да предаје дечју књижевност у Школи за васпитаче. После осам година запослио се као уредник Програма за децу на Радио Београду и ту је радио све до пензионисања 1989. године.

Писао је песме, приче, романе, драмске текстове, теоријске расправе о литератури, водио емисије на радију и телевизији. Био је редовни учесник најзначајнијих манифестација за децу на просторима некадашње Југославије. Његови сапутници у том мисионарењу најчешће су били: Десанка Максимовић, Бранко Ћопић, Душко Радовић, Арсен Диклић, Љубивоје Ршумовић, Перо Зубац, Добрица Ерић и други.

Кад год је говорио о књижевности за децу и њеном односу према литератури за одрасле, Лукић је увек истицао да је свако ко је одрастао сачувао у себи дечака и девојчицу, те да носи чари детињства целог живота. У том смислу је тврдио да, као и многи други који се обраћају деци, у ствари пишу за човека уопште. По чарима детињства које је сачувао у себи, човек се познаје као по јутру дан, говорио је Лукић.

Приврженост и посвећеност најмлађима, жељу да их кроз образовање, песмом, упути и припреми за свет одраслих који их чека, Драган Лукић потврдио је и дугогодишњим преданим радом у Радио Београду. Био је уредник Дечјег програма Радио Београда од 1964. до 1990. године. О радију као медију и о томе како он делује на децу, Драган Лукић је рекао: ,,Ни позориште, ни телевизија нису тако интимни са дететом као што су радио и књига... У односу на књигу која има реч, радио има и два пратећа елемента музику и шум (ефекат) који појачавају доживљај... Радио је и прва литература за децу јер су они прво слушаоци, потом говорници и саговорници... и на крају читаоци… У ширем смислу радио и школује јер, везујући дете за реч, учи га основној људској комуникацији – разговору. А пошто речи граде слике, и другој људској врлини – маштању. А како се уз реч и понешто сазнаје, радио за децу поседује и трећу компоненту – сазнајну...”

Драган Лукић је казао и: ,,Читаоци књига и слушаоци радио-литературе на исти или на бар врло сличан начин стварају ликове и јунаке литературе… Зато радио има највећу предност у казивању литературе – после књиге.”

Извор: Звучни архив