"Светост уметности" - 30 година Академије СПЦ (1993−2023)

Ака­де­ми­ја СПЦ за умет­но­сти и кон­сер­ва­ци­ју по­сто­ји три де­це­ни­је. То­ком тог ду­гог пе­ри­о­да из­не­дри­ла је мно­ге ква­ли­тет­не умет­ни­ке, ре­ста­у­ра­то­ре и кон­зер­ва­то­ре цр­кве­ног на­сле­ђа, али је и са­ма уз њих уз­ра­ста­ла и уса­вр­ша­ва­ла сво­је про­гра­ме и иде­је. Да­нас је то је­дин­стве­на шко­ла на про­сто­ру Ср­би­је, са ви­со­ким обра­зов­ним мо­гућ­но­сти­ма и са ква­ли­тет­ним про­фе­сор­ским ка­др­ом. По­тре­бе за ова­квом шко­лом су ве­ли­ке.

Кул­ту­ра и умет­ност су је­дан од нај­ва­жни­јих еле­ме­на­та ко­јим се срп­ски на­род са­мо­свој­но пред­ста­вља у све­ту. Пре све­га ње­го­ва са­крал­на умет­ност, чи­ји је зна­ча­јан део увр­шћен у свет­ску ба­шти­ну, и да­нас је не­по­но­вљи­во и ве­ро­до­стој­но обе­леж­је срп­ског иден­ти­те­та. На тим те­ко­ви­на­ма, обо­га­ће­ним са­вре­ме­ним ис­ку­стви­ма и ино­ва­тив­ним тех­ни­ка­ма, по­чи­ва обра­зов­ни си­стем Ака­де­ми­је СПЦ и ње­на уло­га у срп­ској кул­ту­ри.

Са­вре­ме­ни сту­диј­ски про­гра­ми (жи­во­пис, ико­но­пис, мо­за­ик, ка­ли­гра­фи­ја, вајарство, по­зла­тар­ство, кон­зер­ва­ци­ја и ре­ста­у­ра­ци­ја...), као и ви­ше­стру­ка са­рад­ња са срод­ним фа­кул­те­ти­ма и ин­сти­ту­ци­ја­ма кул­ту­ре и умет­но­сти у зе­мљи и ино­стран­ству, обез­бе­ђу­ју ви­со­ке стан­дар­де шко­ло­ва­ња и уса­вр­ша­ва­ња. Та­ко фор­ми­ран струч­ни ка­дар у мо­гућ­но­сти је да трај­но до­при­не­се у очу­ва­њу већ по­сто­је­ће кул­тур­не ба­шти­не, али и спре­ман за но­ве умет­нич­ке по­ду­хва­те. Срп­ској цр­кви и др­жа­ви по­треб­но је и јед­но и дру­го. Сто­га је по­др­шка Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве, осни­ва­ча Ака­де­ми­је, али и др­жав­них ин­сти­ту­ци­ја, нео­п­ход­на у да­љем ја­ча­њу ми­си­је и уло­ге ове обра­зов­не уста­но­ве.

„То што је Бог ство­рио чо­ве­ка по Сво­ме ли­ку и Сво­ме по­до­би­ју по­ка­зу­је да је ико­но­пис бо­жан­ска ствар.“ Све­ти Те­о­дор Сту­дит

О црквеној уметности: 
ЛИК. На­стан­ком Хри­сто­вог не­ру­ко­тво­ре­ног пр­во­ли­ка на убру­су, та­ко­зва­ног Ман­ди­ли­о­на (Μανδύλιον), био је отво­рен пут да­љем и нај­ши­рем из­о­бра­жа­ва­њу Бо­го­чо­ве­ка у сли­ка­ној фор­ми. Чо­ве­ку се Бог от­крио ви­ше­знач­но – реч­ју, де­ло­ва­њем и у ли­ко­ви­ма. Из­о­бра­жа­ва­ње ли­ка Бо­го­чо­ве­ка пре­ла­зи гра­ни­це умет­но­сти, за­ла­зи у верско, ми­стич­ко и ме­та­фи­зич­ко. Ико­но­пис, као нај­зах­тев­ни­ји вид цр­кве­не умет­но­сти, све­до­чи, пре­ма Јо­ва­ну Ма­јен­дор­фу, о при­су­ству про­сла­вље­не и обо­же­не људ­ске при­ро­де нај­пре у Хри­сту, а кроз Хри­ста и Све­тог Ду­ха у Бо­го­ро­ди­ци и дру­гим све­тим ли­ко­ви­ма. Ка­ко на­во­ди епи­скоп Ата­на­си­је Јев­тић, то је по­твр­ђе­на и у ди­мен­зи­ју ви­дљи­вог пре­не­та ес­ха­то­ло­шка по­ја­ва за­јед­ни­ча­ре­ња. Ико­на би тре­ба­ло да озна­чи нај­ви­ши ду­хов­ни до­мет вере и умет­но­сти, ис­пу­њен са­мо­пре­гор­ним и мо­ли­тве­ним прег­ну­ћи­ма. Тек та­да она по­ста­је ова­пло­ће­на ис­по­вест и ме­та­фи­зич­ки до­дир ко­ји бу­ди.

КА­НОН. Де­ли­ма из­ло­же­ним на овој смо­три ука­зу­је се да у умет­нич­ком ства­ра­ла­штву, па и цр­кве­ном, ка­нон не би тре­ба­ло да бу­де смет­ња и сте­га, већ иза­зов. Ка­ко на­дах­ну­то су­ге­ри­ше Па­вле Фло­рен­ски, ка­нон­ски об­лик је об­лик нај­ве­ће при­род­но­сти, не­што од че­га се не мо­же за­ми­сли­ти ни­шта јед­но­став­ни­је. Ка­нон у се­би има утка­но са­бор­но ви­ђе­ње, сто­га укљу­чу­је мо­гућ­ност да сва­ки при­пад­ник цр­кве­не за­јед­ни­це има пре­ма ка­но­ну ства­ра­лач­ки од­нос. Ка­нон­ско је цр­кве­но, цр­кве­но је са­бор­но, са­бор­но је све­чо­ве­чан­ско.

Ка­ко, не ру­ше­ћи ка­нон, из­о­бра­зи­ти исти­ну на ино­ва­ти­ван на­чин? Оно што је при­вид­на ка­нон­ска стро­гост и гра­ни­ца мо­же сво­јим са­вр­ше­ним по­сту­ла­ти­ма да бу­де по­себ­но на­дах­ну­ће да­ро­ви­тим умет­ни­ци­ма, под­сти­цај за но­ва ду­хо­ви­ђе­ња. Спо­зна­ти есен­ци­ју ка­но­на, ду­хов­ну нор­му ко­ја де­лу­је сна­гом сво­је уни­вер­зал­но­сти, је­згро је ства­ра­ла­штва, кре­а­ци­је. То је та не­па­тво­ре­ност цр­кве­не умет­но­сти, ко­ја се про­ја­вљу­је на раз­ли­чи­те на­чи­не, у за­ви­сно­сти од уну­тра­шњег го­ре­ња са­мог умет­ни­ка у Бо­гу, у за­ви­сно­сти од умет­ни­ко­ве ми­стич­ке ин­ту­и­ци­је. Цр­кве­на кул­ту­ра и жи­вот увек су про­же­ти Све­тим Ду­хом, ко­ји их јед­на­ко ства­ра­лач­ки под­сти­че у свим вре­ме­ни­ма. Сто­га, би­ло да је у пи­та­њу жи­во­пис или ико­но­пис, он у се­би ма­ни­фе­сту­је над­верску су­шти­ну на­сли­ка­ног, од­раз, ек­ти­пос (έκτυπος) све­та пр­во­са­зда­ног.

СВЕ­ТЛОСТ. Фор­ма ви­дљи­вог у цр­кве­ној умет­но­сти се про­ја­вљу­је бла­го­дат­ном све­тло­шћу. Све­тлост је при­мор­ди­јал­на есен­ци­ја све­та, ме­та­фи­зич­ки те­мељ све­га по­сто­је­ћег. Услед не­мо­гућ­но­сти да се пред­ста­ви не­по­сред­но, сим­бо­лич­ки се пре­но­си сли­ком кру­га – ман­дор­ле, оре­о­ла, ко­ји ука­зу­ју, ка­ко на­во­ди Ле­о­нид Ус­пен­ски, на уну­тра­шње ста­ње чо­ве­ка чи­ји је лик бли­ста­ње сун­ца. Пот­пу­но ду­хов­но без­мол­ви­је. У цр­кве­ној умет­но­сти ана­ло­ги­ја не­бе­ске све­тло­сти је зла­то. Сто­га је ико­но­пи­сна ми­сти­ка пре све­га сун­че­ва ми­сти­ка у нај­ви­шем, са­крал­ном зна­че­њу ове ре­чи, слу­жба све­тло­сти, ка­ко на­во­ди Јев­ге­ниј Тру­бец­кој. Њо­ме се от­кри­ва ду­хов­но зла­то.

КВА­ДРАТ. Ни­је слу­чај­но што је основ­на ге­о­ме­триј­ска струк­ту­ра ико­не че­тво­ро­у­га­о­на, услов­но ре­че­но ква­драт­на (у ши­рем сим­бо­ло­шком сми­слу). Ква­драт је иде­ја зе­мље, ње­на не­бе­ска и нат­при­род­на фор­ма. Уз­диг­ну­та зе­мља. Он пред­ста­вља Бо­га ма­ни­фе­сто­ва­ног у ства­ра­њу. Ква­драт је ар­хе­тип и обра­зац ре­да у све­ми­ру и са­вр­ше­на ме­ра за чо­ве­ка, сим­бол ду­ше. Сим­бо­лич­ки, та­ко се гра­де хра­мо­ви, та­ко се кле­шу над­гроб­ни бе­ле­зи, та­ко се огра­ђу­ју вр­то­ви и те­шу ико­не.

ЉУ­БАВ. Сми­сао са­крал­не умет­но­сти је да ука­же да је чо­ве­ко­во по­ре­кло бо­жан­ско и да чо­век мо­ра да са­чу­ва у што ве­ћој ме­ри сво­ју слич­ност са Бо­гом. „А нај­ви­ши сте­пен слич­но­сти чо­ве­ка с Бо­гом је буд­ност ср­ца: Љу­бав.“

О изложби:
У Галерији РТС представљена је из­ло­жба цр­кве­не умет­но­сти. Ње­но при­род­но ме­сто је храм. У хра­му, кроз ми­рис и про­зрач­ни вео та­мја­на у ва­зду­ху, ја­сни­је се уз­но­си со­зер­ца­ње фре­са­ка и ико­на. Ли­тур­гиј­ски об­ред да­је им пра­ви сми­сао ду­хов­ног са­др­жа­ја, а све­тлост све­ћа и кан­ди­ла на­гла­ша­ва хар­мо­ни­ју бо­је­них по­вр­ши­на. Ово је са­мо део јед­не са­вр­ше­не хи­је­ро­топ­ске за­ми­сли осли­ка­ног хра­ма, ко­ју упот­пу­њу­је још низ ва­жних еле­ме­на­та, по­пут рит­ма кре­та­ња све­ште­ни­ка у об­ре­ду, цр­кве­ног по­ја­ња, ар­хи­тек­тон­ског об­ли­ко­ва­ња про­сто­ра, то­пли­не до­ди­ра вер­ни­ка при це­ли­ва­њу ико­на, све­ча­но бли­ста­ње све­тих са­су­да, са­бор­ност... Ипак, не­што од то­га осе­ти­ће­мо и из­ван хра­ма, на овој смо­три, јер уни­вер­зал­ност са­крал­не умет­но­сти сво­јим ин­тен­зи­те­том про­ди­ре и ван цр­кве­ног про­сто­ра.

Про­фе­со­ри Ака­де­ми­је СПЦ, бив­ши и са­да­шњи, пре­до­ча­ва­ју нам сво­ја ин­вен­тив­на ви­ђе­ња, при­мар­но из цр­кве­не умет­но­сти, кон­зер­ва­ци­је и ре­ста­у­ра­ци­је, из­не­дре­на ви­ше­го­ди­шњим тру­дом на том пу­ту. Део ра­до­ва би­ће и њи­хо­ва ин­тим­на са­гле­да­ва­ња не­ких умет­нич­ких те­ма. Про­фе­сор­ски ка­дар при­па­дао је и при­па­да са­мом вр­ху умет­нич­ке бран­ше из на­ве­де­них обла­сти. Из­ло­же­ни ра­до­ви ука­зу­ју на ве­ли­ки ди­ја­па­зон мо­гућ­но­сти цр­кве­не умет­но­сти, ко­ја је пре­до­че­на у го­то­во свим тех­ни­ка­ма ства­ра­ла­штва. Ту су ико­но­пис, фре­ско­пис, вајарство, ка­ли­гра­фи­ја, мо­за­ик, илу­ми­на­ци­ја, др­во­рез и раз­не ком­би­но­ва­не тех­ни­ке... Ра­до­ви су об­ли­ко­ва­ни и тра­ди­ци­о­нал­ним ма­те­ри­ја­ли­ма и тех­ни­ка­ма из­ра­де (јај­ча­на тем­пе­ра на ли­по­вом др­ве­ту, фре­ско­пис на све­жем мал­те­ру, туш на па­пи­ру, уље на плат­ну, при­род­ни мо­за­ич­ки ка­мен и па­ста, аква­рел, тех­ни­ка по­зла­те на по­ли­мен­ту...), али и при­ме­ном са­вре­ме­них при­сту­па свој­стве­них мо­дер­ном дру­штву, ње­го­вим по­тре­ба­ма и тех­но­ло­шким уз­ле­ти­ма (al sec­co тех­ни­ка са акри­ли­ма, акрил на др­ве­ту, плат­ну и гу­шчи­јем пе­ру, бе­тон, по­зла­та на акрил­ном по­ли­мен­ту...).

Та­ко­ђе, из­ло­же­ни су и ра­до­ви по­је­ди­них да­ро­ви­тих и успе­шних сту­де­на­та Ака­де­ми­је, бив­ших и са­да­шњих, ко­ји сво­јим де­ли­ма по­твр­ђу­ју ви­со­ке обра­зов­не до­ме­те ове шко­ле и сми­сао ње­ног три­де­се­то­го­ди­шњег по­сто­ја­ња, те пер­спек­тив­ност бу­ду­ћих све­стра­ни­јих ула­га­ња у њу.

Каталог изложбе можете погледати/преузети овде.