Музеј као школа – времеплов отворене слике

О необичној вишевековној историји града најречитије говори Градски музеј Вршац, као један од најстаријих установа културе данас у нашој земљи. Основан је давне 1894. године и представља тип комплексног музеја, што значи да у својим збиркама баштини предмете археологије, историје, етнологије, ликовне уметности, нумизматике и природе. Ове музејске збирке настале су првенствено поклонима локалних колекционара још у XIX веку. То су, пре свега били предмети из области археологије, нумизматике и историје. Број обрађених и категоризованих предмета и грађе креће се данас до невероватних 250.000 примерака.

Одељење ликовне и примењене уметности формирано је 1910. године. Прве уметничке примерке за Музеј поклањају приватни колекционари, сама Муниципија, али и сликар и велики путник Паја Јовановић. Временски распон прикупљених уметнина обухвата период од XVIII до XXI века, од предмета примењене и ликовне уметности до нових дела савремених аутора. Садржај Ликовне збирке тематски чине портрети, пејзажи, композиције различитог типа, док су по материјалу и техници заступљене слике у уљу, радови на папиру, скулптуре, комбиноване технике... Посебно се морају истаћи колекције дела Паје Јовановића, затим Зорана Петровића, Александра Луковић Лукијана, Роберта Хамерштила и Карла Направника.

Иако се музеји уопште, па тако и Градски музеј Вршац, као установе заштите културне баштине, првенствено баве прикупљањем, стручном, научном обрадом и презентацијом предмета у статусу културног добра, заправо, најистакнутија њихова улога јесте едукативно – образовна интеракција према широкој јавности. Данас се више него икада музеји, мимо уобичајених презентација, непосредно приближавају публици кроз интернет, сопствене сајтове, објаве на популарним друштвеним мрежама...

Музеј је данас место фреквентног фокуса, као једна отворена школа, где се спајају времеплов традиција културне баштине минулих доба и едукација нових генерација. И у ранијим епохама, па и данас, у музејима студенти ликовних академија уче сликање, цртање, вајање кроз вежбу и копирање, по узору на старије мајсторе. Управо је тако и Јавор Рашајски нашао своје интересовање у овом времеплову уметности, историје и природе у збиркама музеја у Вршцу.

Представљене слике и цртежи на изложби у Галерији РТС-а само су један избор из богате збирке Ликовне уметности по жељи Јавора Рашајског. То су аутори Мартин фон Мејтен (Мartin van Мeyten), или круг сликара, Ј. С. Хастенрат (Ј. S. Hastenrath), Константин Данил, Михаљ Мункачи (Mihály Munkácsy), Николај Д. Кузњецов (Николай Дмитриевич Кузнецов), Урош Предић, Едмонд - Франсис Аман - Жан (Edmond – Franceis Aman – Jean), Паја Јовановић, Еден Шароши (Őden Sarosi), Иван Радовић и Пеђа Милосављевић.

Већ сама имена ових сликара, па и представљених портрета појединих познатих модела, говоре речито о колекцији која по свом квалитету заслужује високу пажњу публике и стручне јавности. Колекција је, као и дурге колекције и збирке Градског музеја Вршац, настала у граду мултиетничке, мултиконфесионалне и комплексне културне средине. Вршац су кроз дужи низ векова, све до првих деценија XX века, стицајем разних околности, насељавали различити народи. Град Вршац се интензивно развијао, европеизовао, урбанизовао, кроз знатну акумулацију новца у последњих 300 година. Богата буржоазија града од XVIII до XX века, путем иностраних привредних подухвата, школовања и других активности, из европских градова доноси луксузне предмете како за уређење својих домова, тако и за украшавање јавних установа. Самим тим, нашао се у Вршцу и известан број вредних уметничких дела иностраних аутора.

Природно, одрастање у једној таквој отвореној и питомој средини утицало је снажно на васпитање и формирање културног идентитета сликара Јавора Рашајског. Наравно, сусрет уметника, још у детињем добу, који се као малишан обрео у Музеју, у којем је његов отац, Растко Рашајски био дугогодишњи радник и директор, био је пресудан. Многа уметничка дела и данас популарна у култури и науци, већ су тада била позната јавности – Портрет Јована Стерију Поповића -дело Предића, Вршачки Триптихон рад Паје Јовановића, или Владичански двор - рад Пеђе Милосављевића... Још као дечак, Рашајски је фасциниран првенствено портретима, пре свега сликама Константина Данила, Уроша Предића и особито цртежима Паје Јовановића. Анегдота нас и данас подсећа да је за цртеж Паје Јовановића, под називом Цртеж по гипсаном моделу из 1878-1882, тврдио да се ради, заправо, о фотографији.

У амбијенту музеја, као у неком чаробном свету, Рашајски, осим што је задивљен делима сликара, показује интерес како за археологију, тако и за природу. У Музеју су били изложени и експонати из сфере природе – препарирани примерци флоре и фауне, особито птице, минерали, затим археологије – керамика, метални предмети, камен... Сасвим типични, неизбежно се налазе и данас на сликама и цртежима Рашајског, по којима, апсолутно, остаје препознатљив. Акцесоар предмета из музејских поставки, јаја птица, препариране сове, археолошке посуде, доминирају као детаљи његових композиција.

У времену студија на београдској Академији за ликовне уметности, али и касније, Рашајски на студијским путовањима упознаје југословенске и иностране музеје и галерије. Долази у додир са западноевропском баштином, особито немачким, затим, фламанско – холандским уметницима. Његови примарни узори су Ханс Мемлинг, Роже ван Дер Вајден, Хијеронимус Бош, Албрехт Дирер, Ханс Холбајн Млађи, Јакоб ван Ројсдал, Антонис ван Дајк... Посебно на њега оставља утисак Дирер, својим аутопортретима, студијама животиња и биљака... Иако је под будним оком професора Зорана Петровића, на Академији, био подстицан на савремени израз, без обзира на време нових трендова, задржао се на искуствима уметности ранијих епоха. Међутим, како је фокусиран на првенствено усавршавање цртежа, Рашајски развој личног манира налази у апсолутној подршци професора Александра Луковића Лукијана.

И данас, перфектна структура цртежа, минуциозан детаљ, без обзира да ли се ради о цртежу, или слици у уљу, остају главна преокупција Рашајског. Упливи традиције претходних времена и искуство личног доживљаја стоје у његовом раду у племенитој равнотежи синергије истраживања. Свакако, заслужан у том истраживачком подухвату јесте и Градски музеј у Вршцу. Зато још једном истичемо да несагледиви културни капитал који чува овај музеј, где мотивацију налази Јавор Рашајски, остаје за генерације нараштаја као једна упечатљива слика историјског времеплова, остаје као једна велика отворена школа.

Драгана Куручев
историчарка уметности

Овде можете погледати/преузети каталог изложбе.