Одабрана дела – избор Николе Кусовца

Збирка одабраних есеја историчара уметности Николе Кусовца на први поглед оставља утисак садржински монолитног рада врсног познаваоца савременог српског ликовног стваралаштва посматраног у ширем рецептивном оквиру, од краја XlX века, па до данас. Али, читалац ће се брзо уверити да Кусовчева рефлексија уметности поменутог временског сегмента није садржински редуцирана једино на његов историјски актуелан аспект. О томе најречитије сведочи уводни есеј са поднасловом „Српско сликарство после 1690., између иконе и слике".

Писац ове књиге убедљиво показује да догађања у српској ликовној уметности нашег времена не би била разумљива без осврта на њихове корене који задиру у дубљу прошлост. За потпуно разумевање тих збивања неопходан је и озбиљно усмерен теоријски начин тумачења. На тај начин, може се остварити за Кусовца карактеристична склоност према испитивању аутохтоне, националне карактеристике српског ликовног стваралаштва, посматраног у целини. Реч је о судбинском преусмерењу нашег сликарства од традиционалног, провизантијског „сакралног језика симбола", карактеристичног за време доминације уметничког стваралаштва насталог под окриљем цркве у средњем веку, до преломног догађаја, велике сеобе Срба под Арсенијем Чарновићем које ће у новом простору великог Хабзбуршког царства, бити изложено утицају барокне културе, идеја просветитељства, и оваплодити се у формирању грађанског друштвеног слоја. У тако оформљеном амбијенту јавила се и развила база наше савремене, модерне, „реалистичке" уметности, синкретички прожета рецидивима жилавог „симболичког" духа традиционалне провизантијске генезе.

Текстови који следе после овако сроченог увода, посвећени стваралаштву појединих, истакнутих уметника прошлог, и почетка овог века, у скрупулозној анализи њихових творевина, заправо потврђују Кусовчеву тезу, постављену у уводном есеју. По њој, оно што је аутентично, национално у нашој ликовној уметности данас, као и јуче, назначено је више у њеном духу (и ако се ни он није у потпуности исказао) него у „стилу" и језику, од вајкада оптерећеном „позајмицама" од културе развијене Европе, првобитно од Византије, Венеције, Хабзбуршке империје, па до савременог Беча, Минхена, Париза, до Њујурка, тих центара „ходочашћа" генерација наших уметника. Кусовац ПРЕДГОВОР 8 не пориче да је и у таквом, хибридном домаћем културном амбијенту остварено не мало тековина високе уметничке вредности. Али потпуни културно и цивилизацијски артикулисан домаћи уметнички исказан образац до данас није остварен.

Ђорђе Кадијевић 

Овде можете погледати/преузети лифлет изложбе