Четрдесет младих, једно путовање и мостови за будућност

Међу младима, узраста од 12 до 16 година, налазе се и Новак Перић (14) из Бијељине, ученик Основне школе „Дворови", и Јована Грбовић (14) из Руме, ученица Основне школе „Душан Јерковић".

Двоје четрнаестогодишњака долазе из различитих крајева једно из Републике Српске, друго из Србије  али су се нашли на истом путу.

Са својом генерацијом добили су прилику да Немачку не упознају само као туристи, већ да виде и осете нешто што се не може научити само из школског уџбеника.

Током боравка обилазе Хановер, главни град немачке покрајине Доње Саксоније, Лангенхаген и Оснабрик, упознају живот у Немачкој и друже се са младима својих година. Жеља је да следеће године улоге буду замењене и да њихови нови пријатељи дођу у Србију и Републику Српску.

 Историја коју су могли да додирну

Посебно место у програму имала је посета Оснабрику и простору некадашњег логора у којем је током Другог светског рата било заточено око 6.500 југословенских краљевских официра.

Млади су обишли и једину преосталу бараку. Ту историја више није била број написан на табли или неколико реченица у књизи. Стајали су на месту на којем су пре више од осам деценија људи далеко од својих домова чекали слободу и повратак породицама.

За генерацију рођену толико година после рата то је био час историје без школског звона. Јер једно је прочитати историју, а нешто сасвим друго стајати на месту на којем се она догодила.

Циљ оваквих сусрета није да деца живе у прошлости. Напротив. Циљ је да знају шта се догодило пре њих, да разумеју вредност мира и да из прошлости понесу одговорност за будућност.

 Сергеј – доказ да сећање има будућност

Управо међу младима који су посетили места сећања посебно се издвојио деветнаестогодишњи Сергеј Васић, који је тек уписао факултет. Њега нико није морао да подстиче да се заинтересује за историју. Питања су долазила од њега самог. Желео је да зна, да види и да разуме. Током боравка у Немачкој показао је изузетно интересовање за историју и места сећања. Посебно га је занимало место некадашњег логора у Оснабрику, али је са истом пажњом желео да упозна и Српску православну цркву и Јеврејску заједницу у Оснабрику. Управо су такви млади људи најбољи амбасадори Србије отворени, радознали и спремни да упознају и своју и туђу историју.

Његово размишљање и интересовање забележили су и немачки јавни сервиси NDR 1 Niedersachsen и Deutschlandfunk, који су пратили део програма младих у Немачкој.

„Сергеј Васић је један од оних младих људи који ми дају наду да Србија има генерацију која жели да зна, пита и разуме. Нико га није морао подстицати питања и интересовање долазили су од њега самог. Као историчару и човеку који годинама ради са младима, сусрет са Сергејем за мене је потврда да наш труд има смисла и да сећање има будућност", каже др Жељко Драгић.

 У цркви Светог Ђорђа дочекани као код кућe

После тешких прича из прошлости уследио је један од најтоплијих тренутака читавог путовања.

У Српској православној цркви Светог Ђорђа у Оснабрику децу је дочекао председник црквене заједнице Новица Андрејић, заједно са члановима црквеног одбора.

За госте су припремили богату трпезу, али много важније од хране била је топлина са којом су их дочекали.

За децу која су први пут дошла у Немачку био је то сусрет са једним посебним лицем дијаспоре са људима који свој живот годинама граде далеко од Србије и Републике Српске, али који свој језик, веру, културу и осећај припадности преносе својој деци.

Новица Андрејић годинама се залаже за живот и очување српске заједнице у овом делу Немачке, а госте из матице увек дочекује отворених врата и великог срца. Његова ћерка Биљана Дабић Андрејић, активна у културно-уметничком друштву, изразила је жељу да се српска деца која одрастају у Немачкој још више друже са децом из Србије и Републике Српске.

Већ се зато размишља о томе да следеће године и група младих из Немачке отпутује у матицу.

Јер шта вреди чувати језик, културу и традицију ако их не пренесемо деци и ако тој деци не пружимо прилику да се међусобно упознају?

 Отворена врата Јеврејске заједнице у Оснабрику

Посебно емотиван био је и сусрет у Јеврејској заједници Оснабрик, где је младе дочекао њен председник Михаел Гринберг.

И његова породица платила је високу цену током Другог светског рата. Зато Гринберг добро разуме зашто је важно да млади долазе на места сећања и разговарају о прошлости.

Годинама отвара врата за младе из Србије и Републике Српске и подржава рад историчара др Жељка Драгића и његове пројекте културе сећања.

Тај сусрет имао је посебну симболику: млади Срби у јеврејској заједници у Немачкој разговарају о историји, страдању, сећању, али пре свега о животу и будућности.

То је можда и најбољи одговор на трагичне странице европске прошлости.

 Више од четврт века грађења мостова

Иза читавог пројекта стоји историчар др Жељко Драгић, који живи у Равном Селу у Бачкој, и који са удружењем „Градимо мостове" још од 2000. године организује сусрете и размене младих.

Када је почео да повезује младе, и сам је био гимназијалац. Данас, више од четврт века касније, размене се организују и по два до три пута годишње, а кроз њих су прошле генерације младих.

Важан део те приче је и Љиљана Спасојевић Мартинац, родом из Руме, која годинама волонтерски и од срца помаже у организацији размена. Неколико година била је председница удружења у Србији, настављајући рад свог брата Љубише Спасојевића, који је због животних околности отишао у Швајцарску.

Иза свега тога нема велике тајне. Потребни су време, упорност и људи који верују да сусрет једног детета са другим дететом може имати смисла и много година касније.

 „И ја сам отац и знам шта желим да оставим свом детету"

За др Жељка Драгића овај рад одавно није само посао историчара или волонтерски ангажман. Он има и дубоко личну димензију. Отац је деветогодишње Грете. И управо зато питање шта остављамо следећој генерацији за њега није само историјско, већ и родитељско питање.

„Када гледам ову децу, мислим и на своју Грету. Као историчар желим да наша деца знају своју историју. Као отац, међутим, још више желим да им оставимо свет у којем ће имати пријатеље, у којем ће поштовати друге и у којем неће морати да проживљавају оно о чему данас читају у књигама. Историју морамо да им оставимо као знање и опомену, а не као терет."

Управо у тој реченици може да стане смисао читавог путовања. Јер родитељи својој деци не остављају само кућу, земљу или породичне фотографије. Остављају им причу о томе ко су и одакле долазе. Али им остављају и одговорност шта ће са том причом урадити.

Данас гости у Немачкој, сутра домаћини својим пријатељима

Новак из Бијељине, Јована из Руме и њихови другари вратиће се кући са много фотографија. Памтиће Хановер, Лангенхаген и Оснабрик. Памтиће стару бараку, српску цркву, јеврејску заједницу и људе који су им отворили врата.

Али можда ће највредније бити оно што не може да стане ни у једну фотографију. Имена нових пријатеља.

Младих људи њихових година који данас живе у Немачкој, а који би већ следеће године могли да буду њихови гости у Србији и Републици Српској.

Тако се граде мостови не од бетона и челика, него од сусрета, поверења и пријатељства. Историју морамо чувати да бисмо знали одакле долазимо. Децу морамо повезивати да бисмо знали куда желимо да идемо. И можда је то најлепша порука коју ових четрдесеторо младих може да понесе из Немачке: прошлост не можемо променити, али будућност наше деце још увек можемо заједно да градимо.