Познати математичар српског порекла преминуо у НДХ

Он се посветио науци и својим ученицима, а као млад професор у Осијеку предавао је математику Милутину Миланковићу, и то од 5. разреда па до матуре. Миланковић је нашироко приповедао о Варићаку у својој аутобиографској књизи „Сећања“.

Између осталог је написао: „Не верујем да је ико имао бољег и савеснијег учитеља но што сам га ja имао у Варићаку, а био сам пресретан кад ми он рече да ни он није имао бољег ђака. Но и то је била само његова заслуга: био сам му најбољи ђак зато што се са мном највише бавио и волео ме, а ваљда и због тога што смо обојица били исте крви и истога рода...“ Милутин се дуго премишљао шта да студира у Бечу. На наговор професора Вaрићака, на крају се определио за студирање грађевине.

Годинама касније, Владимир Варићак је свог сина Светозара (рођеног 1894.), када је он стасао за студије хемије поверио Милеви Марић Ајнштајн да код ње станује у Цириху. Светозар је живео код Ајнштајнових у периоду од 1912. до 1914. и игром судбине постао сведок из прве руке њиховог заједничког научног рада. За то време отац Владимир је истраживао и објављивао радове на тему теорије релативитета у Загребу и интензивно се дописивао са Ајнштајновима.

У Београду живи потомак Владимира Варићака, књижевник Душан Варићак, који каже:

„Владимир Варићак је био мој деда-стриц; он и мој деда Душан су били рођена браћа. Деда Душан је био државни службеник у тадашњој Аустроугарској, живео је и радио у Копривници, Вировитици и Загребу. Мада сам имао само осам година када је мој деда преминуо, одлично се сећам да сам био веома везан за њега – чак је и прва реч коју сам као дете изговорио била – „деда“. Са родитељима сам из Београда одлазио код њега и баке у Загреб.“

Иако је Владимир Варићак добар део живота провео у Загребу и по Југославији, где се често селио као професор (једно време је предавао и у Земуну), постао члан Српске академија наука и уметности (почетком 1914.) славио исту славу као и Никола Тесла и Милутин Миланковић – Ђурђевдан, неславно и у страху je окончао свој живот у Независној Држави Хрватској (НДХ).

Хрватски физичар, филозоф и књижевник Иван Супек у „Природи“ из 1945. написао је чланак о Владимиру Варићаку у рубрици „Наше жртве“. Чланак почиње описом Варићакова погреба једнога хладног јануарског јутра 1942. пред мртвачницом на Мирогоју у Загребу: „Особиту тугаљивост одаје податак да је то био необјављен погреб... и да је последњи испраћај почео читањем исказа загребачке полиције. Да је покојник пао у немилост сведочи и чињеница да су многи напустили погреб и пре његовог краја.“ Аутор потом истиче да је Варићак имао проблема и „као присталица теорије релативитета у толикој мери да је живео у страху од усташа и Немаца“. Све је то резултирало знаковима душевне поремећености – имао је и привиђења да га неко прати са ножем. Врло брзо је умро, а над његовим се гробом надвила тишина од стране власти НДХ, а потом и комуниста.

Наш саговорник Душан додаје: „Деда Душан (1877 – 1969), каквог га се сећам, био је физички типични Ликота – висок, мршав, спечен, као одваљен од камена из херцеговачког крша (одакле су се Варићаци и доселили у Лику почетком 17. века), налик Николи Тесли у старости. За разлику од прадеде Михајла, много крупнијег човека – војника Хапсбуршке монархије, чију фотографију држим у кућној библиотеци, а кад год је погледам увек се зачудим невероватној физичкој сличности између нас двојице. Али, деда-стриц Владимир, научник светског гласа, умире много раније. Опхрвали су га разни страхови, нажалост сасвим реални, јер је видео како пролазе Срби и сви други „неподобни“ у НДХ (систем логора Јасеновац је основан већ почетком рата). Све то му је и убрзало крај. Чак је из страха прешао у гркокатоличку веру (1941.), али убрзо, већ почетком следеће године је преминуо. Данас га држава Хрватска својата као Хрвата, исто као и Теслу и многе друге знамените Србе, па тако имамо и улицу Владимира Варићака у Новом Загребу. Али је зато његово гробно место на Мирогоју толико запуштено да су (ћирилична) слова на оронулом споменику једва видљива, па се надам да ће држава Србија нешто предузети по том питању, или неко удружење као што је Удружење Милутин Миланковић из Београда.“

У хрватској Википедији пише да је Владимир Варићак „хрватски математичар и теоријски физичар српског порекла“, а у енглеској да је „Варићак, по националности Србин, рођен у малом селу у Лици“ (баш као Тесла), али и поред тога, у добром делу западних медија он је представљен као „хрватски математичар и физичар“. Међутим, оно што се не може лако наћи, а ни прочитати у медијима у „нашем комшилуку“, али ни код нас, јесте да је Владимир почетком рата 1941. веома тешко поднео живот у тадашњој НДХ, те се осамио. Као Србину нимало му није било лако да гледа усташке злочине, па прерани завршетак његовог живота 17. јануара 1942. у Загребу није изненађујући.