Милутинов брат, Богдан Миланковић, оснивач Сарајевске филхармоније и градитељ врхунских виолина

У књизи „Сећања“, у својим аутобиографским записима, Милутин на много места помиње брата Богдана, па ту можемо уочити њихову блискост и радознали дух.

Између осталог, Милутин је написао: „На летњи одмор 1910. у Даљ су дошли моја сестра близнакиња Милена и брат-Богдан који је у међувремену завршио студије, положио докторат и добио посао професора реалке у Земуну. Окупише се убрзо ту и рођаци из Осијека и Београда, а у посету дође и мој нови друг Мика Алас са својом мајком. Михаило Петровић, најпопуларнија личност старог Београда, неустрашиви рибар, највећи део живота је провео на Сави и Дунаву, прокрстарио Атлантски и Индијски океан, али није умео да плива, па сам га позвао да га тој вештини научим. За Микин курс пливања припремили смо леп нов чамац, саграђен у Вуковару. Чамац је био везан ланцем уз обалу испод наше баште, њиме смо брат-Богдан и ја свакодневно крстарили Дунавом, купали се и сунчали, а када Мика стиже, и он храбро уђе у воду, али само до колена. Клекнуо сам, испружио леву руку и рекао му да легне преко ње. У жељи да ме послуша, Мика окваси трбух и груди, па побеже главом без обзира, што није неко чудо јер се једанаест пута давио у Сави и Дунаву и увек се спасао јер му је судбина очито била наклоњена...“

Богдан Миланковић (1884 –1966) се родио у Даљу, пре тачно 140 година, 31. децембра, уочи дочека Нове године, када је Милутин имао сâмо 5 година.

Завршио је студије у Бечу и Паризу, положио је професорски државни испит за француски и италијански језик, а на Универзитету у Бечу промовисан је за доктора филозофије (подручје романске филологије) јуна 1909. Позив га је водио у Беч и Земун, па у Сарајево и Бања Луку.

Богдан је био интересантна личност, његова даровитост и немиран истраживачки дух одвео га је у „музичке воде“, па тако постаје стуб музичког и културног живота у Сарајеву, где је провео скоро цео радни век. Био је директор Сарајевске музичке школе у периоду 1923-1941, оснивач и председник Сарајевске филхармоније и дописни члан САНУ-а од јануара 1958. (Одељење ликовне и музичке уметности).
Од раног детињства волео је музику, у Даљу је учио да свира виолину, а за време гимназијског образовања у Осијеку похађао је часове виолине.

У намери да напише књиге о виолини, њеној историји и конструкцији, сусрео се сa недостатком адекватне литературе. Стога је након теоријског истраживања о томе како су стари мајстори израђивали виолине, а с циљем провере сопствених прорачуна, почео виолине да израђује сaм, што је потрајало нешто више од две деценије упорног рада.

Прву виолину је завршио у Даљу 1932, а у породичној колекцији их је сачувано око тридесетак.

Успео је дa своје виолине доведе до ненадмашног звука, а добри познаваоци овог инструмента их сврставају у исту раван са Страдиваријевим виолинама. Током 22 године, израдио је 47 виолина и две виоле. Са израдом је престао 1951. када је сумирао све резултате практичних испитивања и отпочео рад на рукопису о историји и конструкцији виолине.

Добитник је бројних признања, између осталог, награде Савеза композитора и музиколога Југославије за књигу „Основи пијанистичке уметности“ (1953) и награде Извршног већа Народне Републике БиХ за допринос науци за књигу „Виолина, њена историја и конструкција“ (1962).

Пуни замах доживљава у раздобљу иза Другог светског рата, у својству сарадника Српске академије наука и уметности (САНУ), а касније и дописног члана.

Богданова унука Маја Илић живи и ради у Хагу и каже:

„О брату мога деде Богдана, Милутину, све се зна. Но, мој деда Богдан и бака Ђуста Ленаси (Giusta Lenassi), остали су непознати широј јавности. Бака је имала божанствен глас а једном приликом, у Сарајеву, пре Великог рата, приређен је величанствен концерт у част извесног аустроугарског званичника. Бака је изванредно отпевала Аве Мариа, па су одмах уследиле озбиљне понуде да настави професионалну каријеру у Холивуду. Међутим, она је била позната и као веома духовита жена, па је одговорила да поред своје две ћерке Јелисавете и Убавке, има Холивуд код куће.“

Мајина мама Јелисавета је такође имала узбудљив живот. Једном приликом упознала је и оснивача модерне Турске – Мустафу Кемала Ататурка и увек је говорила како је био изузетно културан и паметан човек. За време Другог светског рата, избегла је у Београд код стрица Милутина. Тамо је упознала зубара који се звао Башо. Стриц Милутин је био изричито против таквих дружења, и стално је гунђао да ту „нису чиста посла“ јер је зубар имао велики број немачких пацијената. Након рата се установило да је господин-зубар био енглески шпијун, тј. српски Џејмс Бонд.

„Моја мама Јелисавета Миланковић Илић, кћерка деде Богдана, словила је за најбољег познаваоца живота и рада њеног стрица Милутина и породице Миланковић у целини. Моја тетка, мамина рођена сестра, Убавка Миланковић Јањић, била је чувена балерина и кореограф Народног позоришта у Сарајеву и оснивач прве Балетске школе у овом граду. И за време Аустроугарске и између два светска рата, па и после рата, Сарајево је имало веома богату културну традицију. Рецимо, било је уобичајено да се сваке недеље у нашој или у некој од кућа чувених сарајевских породица одржавају камерни концерти са професионалним и музичарима аматерима – докторима, адвокатима...“ – присећа се наша саговорница.

Маја је имала 16 година када се њен деда Богдан упокојио. Уписала се на Академију ликовних уметности у Сарајеву и тако закорачила у неизвесне уметничке воде. Брзо ју је привукла графика. На завршној години Академије (1978), радила је веома захтевне и сложене графике великог формата. Оне су јој отвориле пут да добије стипендију холандске владе и да крене на постдипломске студије на престижној Академији графике и декорације „Jan van Ajk“. Ту је магистрирала и вратила се у Сарајево.

А када је избио грађански рат у Југославији, Маја поново одлази у Холандију. Излагала је на бројним изложбама у Америци, Канади, Далеком Истоку, по Европи… а њени велики узори били су и остали деда Богдан и његов брат Милутин. Посебно су запажене њене графике из циклуса „Милутин Миланковић – климатске промене“.