Божица Боба Недељковић: Знала сам да ћу отпевати „Радосницу” чим сам је прочитала

Многи слушаоци песме "Радосница", која се од пре неколико дана налази и на Јутјубу, кажу да код њих буди дубоке емоције и тражи да се слуша поново, у шта смо и сами могли да се уверимо. Божице, чини се да ова песма буди наду да се поново враћамо себи, односно правцу који с пуним правом можемо назвати добром народном песмом и музиком. Како је настала “Радносница”?

Настала је из инспиративног пера моје драге песникиње и новинарке Виолете Алексић из Цириха. Попут многих песама које је постављала и на друштвене мреже, тако је и ова стигла до мене. Али, она је зазвонила и ја сам након првог читања схватила да морам да је отпевам. Она је у потпуности кореспондирала са мном и знала сам да ћу од ње сачинити музичко-визуелно дело.

Требали су ми само добри сарадници, а пре свега композитор који ће песму осећати као ја. Након годину дана сам на фестивалу Сабор народне музике Србије, на којем сам учествовала са новом влашком песмом, упознала композиторку, пре свега једну дивну душу, музички веома компетентну Биљану Обрадовић - Бикси. Након разговора и предаје текста, само четири сата након растанка са њом, мени је стигао први демо-снимак Радоснице. Песма је била рођена.

Онда је уследио рад на гласовном усвајању и освајању, бескрајно вежбање уз Биљанине инструкције и када смо осетиле да је све легло на своје место, отпутовала сам за Београд и у њеном студију снимила песму.

Корисници интернета имају прилику да уживају и у врло занимљивом споту са “Радосницом”. Где је он сниман и у чијој продукцији?

Пошто су данас нова времена у којима има потребе да се песма и гледа, а “Радосница” је свакако имала потенцијал за видео-приказ, одлучила сам да је прикажем као победу вере у љубав. У нашој традицији она се увек прославља са сватовима и музиком која је преко пољана пратила младенце у нови живот са кићеним прозорима и мајчином тугом. О таквим свадбама ми је мајка причала и ја сам на снимању у једном моменту подигла уплакане очи ка небу и њој посветила песму.

Са сниматељем Николом Радојковићем, представником продуцентске куће “Newresolution” из Пожаревца, пронашла сам одговарајуцу локацију, једно чудесно узвишење изнад Дунава, у региону Рамске тврђаве. На том узвишењу се налази табла са натписом “Келтско светилиште”, а што ми је потврдило да је ово чудесно лепо место било значајно за вршење обреда и старим Келтима. Сценарио сам написала ја, а што је сниматељска екипа верно испратила. Учествовала сам и у монтажи, тако да смо на крају сви били задовољни постигнутим.

Каква су ваша сећања на детињство проведено у околини Петровца на Млави и Хомољских планина? Шта је највише утицало на то да препознате свој музички дар и наставите да га развијате?

Рођена сам малом селу Лесковцу, надомак Петровца на Млави, где престају Хомољске планине и започиње дуга млавска равница Стиг, међу људима топле душе и срца. Као једино дете својих родитеља, често сам осећала усамљеност и из неких тешких породицних околности, моја сећања нису увек пријатна. Међутим, у тишини природе и цвркуту птица, ја сам креирала своју машту и градила свој свет.

У мојој породици је музика често била присутна. Мој отац је био радиоаматер и на свом каналу је пуштао најлепше песме најбољих певача тог доба, а мајка је приликом обављања кућних послова, ручних радова, а обавезно при одласку на бунар, певала изворне песме. Њен глас је ођекивао брдима попут оперског и ја сам се у ту слободну интерпретацију, у умилне звуке и чудесне вибрације гласа у песми, заљубила.

Први телевизор који је ушао у наш дом био је прозор у свет. Поред музике уопште, балетске игре су биле моја велика љубав. Други програм Радио-телевизије Београд је често приказивао најлепше руске балетске представе. Под великим дудом испред којег се ширила пољана, покушавала сам телом да изведем све виђено и отпевам оно што сам од мајке чула. Ту је била моја прва бина и моја измаштана публика.

У основној школи је мој први учитељ, Милорад Букић, приметио моју музикалност и смисао за игру и глуму, и често ми давао главне улоге у дечјим представама, на школским приредбама. Мени је то, као врло стидљивој девојчици, пружало самопоуздање, али и спознају да та умећа имају своје вредности и да су цењена у културним слојевима друштва, да топла музика, нежни покрети, умилни гласови утичу позитивно на расположење људи и чине их бољим.

Међутим, била сам далеко од школовања у правцу уметности, нисам чак смела ни да пожелим ту могуцност, јер је за једно женско дете то представљало дуг пут без сигурног циља. Оно што ми је било доступно и што се наметнуло у мом одрастању јесте фолклорно играње у КУД-у, у месту мог одрастања. Ту је моја песма добила више простора, а стекла сам и дубља сазнања о влашкој и српској народној традиционалној игри и песми.

Тада се игра изводила аутентичније, није се стилизовала ради спектакла, већ се играла срцем, онако како су гени диктирали. Певало се исто тако, не само о љубавним темама. У влашкој музичкој култури се певало о животним доживљајима, о срећним и несрећним догађајима, о рату, о опстанку овог народа, који је као староседелачки на истоку Србије, мирољубиво прихватао и утапао међу Србе, али није мењао свој језик ни у недостатку писма, а такође ни обичаје, ни стил живота.

Како бисте објаснили своју потребу да љубав према музици и фолклору исказујете учешћем у културно-уметничким друштвима?

Пресељењем у Швајцарску, веза са овом културном сфером се не прекида, напротив бива јача. У овој вишенационалној земљи сретала сам припаднике народа занимљивих култура и то ме је навело да се упитам ко сам ја. Да бих дала тачну дефиницију себи и другима, истину сам потражила у ономе сто сам од својих предака наследила и научила, а што сам са собом у коферима сећања понела. Ова земља од странаца очекује језичку и економску интеграцију, али им оставља слободу личног идентитета кроз културу, уметност, матерњи језик. Са своје троје деце, у кругу породице смо увек разговарали српским језиком, што је и данас случај.

Добра музика, не само са територије Србије већ и шире, такође је увек била на менију. Сама влашка песма је, чини ми се, на овој удаљености јаче ођекивала и срцу бивала ближе. Потреба да својој деци пренесем сву лепоту културе земље из које вуку корене, била је неприкосновена. Укључењем у рад КУД-а “Хомоље” у Госау, месту мог садашњег становања, добијам прилику да ову своју потребу реализујем у много ширем обиму. Иначе, број српских културних организација се 80-их и 90-их енормно ширио, што је био показатељ интересовања наших људи да негују своју традиционалну културу ради млађих нараштаја.

Моје дотадашње искуство и знање је било довољно да добијем место уметничког руководиоца дечјег ансамбла. То је истовремено био изазов при којем сам допуњивала и продубљивала знања из области фолклора и традиционалног певања. Сарадња са кореографима и етномузиколозима из матице је била честа, што ми је давало још већу сатисфакцију и сигурност у раду са нашом децом.

И не само игра и песма, већ и леп говор и изражавање, као и упознавање са нашим народним умотворинама, биле су део мог паралелног залагања. Чак сам из разлога неискључивости, неколико година у програм тренинга уврстила и бечки валцер, зашто да не? Децу не треба заковати у једном оквиру, већ лепотом културе околних народа стварати мост ка њима. Ако знају своје, знаће да цене и туђе, што доприноси бољем суживоту свих под овим туђим кровом.

Као уметницки руководилац и креатор небројених културно-уметничких програма, трудила сам се да деци улијем пре свега љубав према традиционалној песми и игри, манирима и говору везаних за њих, да би боље разумели земљу свог порекла, али и спознали и дичили се својим културним идентитетом у овој алпској земљи.

Коју врсту народне музике највише негујете и изводите?

Пре свих, волим да слушам изворне песме, оне којима се не зна аутор, а које су у прошлости достигле континуитет у слушању. Тиме су и добиле епитет традиционалног. Многе од њих су, уз помоћ нових музичких аранжмана, препевали познати певачи, попут Данице Обренић, Душице Билкић, Василије Радојчић, Јордана Николића, Станише Стошића, Предрага Цунета Гојковића и других. Волим и староградске, оне мераклијске, а сентимент влашких и румунских изворних песама ми највише прија.

Шта вас је мотивисало да кренете у сакупљање песама непознатих извођача и снимите ЦД са таквим мизичким остварењима?

Приликом сарадње са кореографима и етномузиколозима из Србије и семинара истих, на којима су се уметнички руководиоци упознавали са фолклором етнографских области, схватила сам да се култура Влаха најмање истраживала, или се само површно обрађивала. Београдска школа се није превише заузимала за влашку музичку културу и из разлога непознавања језика.

На једном семинару је дотакнута влашка песма, врло погрешно написана, са накарадним садржајем. То ме је мотивисало да сама кренем и истражим шта су то моји преци певали, да чујем говор тог доба, јер нас он обележава и данас.

Уз помоћ мојих пријатеља, обишла сам неколико старица из околине Кучева, а неизбежна је била Славица Јовић Колеровић из Рановца. Урадила сам и аудио снимке, а едукативна дружења са Славицом, педагогом, интерпретатором и врсним познаваоцем влашке културе уопште, пружило ми је нове увиде у исту, од историје, преко животног стила и језика, до песме и игре. Највише ми је значио и њен подстрек да по својој жељи одаберем песме које ћу освежити и оденути у ново рухо.

Колико су музички фестивали на којима сте учествовали, утицали на ваш уметнички пут и развој?

Моји први наступи су су били у оквиру КУД-а “Хомоље”. Песма је неизоставни део игре, и ја сам на фолклорним манифестацијјама и такмичењима наступала са соло тачкама и у женским певачким групама; затим, на вишенационалним културним фестивалима у организацији швајцарских институција за интеграцију, на којима ми је била важна реакција публике. Како доживљавају и да ли их уопште додирује наш мелос и игра у колу. На велико задовољство, сви су показивали одушевљење нашом младошћу, масовношћу, темпераментом и умилним звуцима песама. То ме је бодрило и давало подстрек да и даље идем тим путем.

Ваш несумњиви таленат потврђен је, поред осталог, и двоструком титулом најбољег српског вокалног солисте у Швајцарској. Шта за вас значе таква признања?

У моје таленте су одувек више веровали други него ја сама. Тако сам давне 2003. године на наговор познате кореографкиње из крагујевачког “Абрашевића”, Славице Михајловић, одлучила да на једној од такмичарских фолклорних манифестација отпевам стару влашку песму без музичке пратње. То је одушевило публику, као и жири који ме је наградио првим местом. Онда сам схватила да ја могу сасвим пристојно да је презентујем у овој земљи, пред нашом и швајцарском публиком. Искрено, нико други тада то није радио у културним оквирима. Те сугестије сам добила и од мојих сарадника и блиских пријатеља, а што ми је пружило додатну енергију и јачало веру у себе саму.

Где вас љубитељи народне музике могу слушати и гледати, било у Швајцарској или у Србији?

Као и до сада, публика ме може чути на књижевним промотивним вечерима у Швајцарској, а планирам да приредим и неколико забавних вечери у околини Цириха и, ако Бог да, у нашим удружењима у Инсбруку и Бечу. Споменућу и да сам основала свој Кабаре, у којем сам окупила пријатеље, талентоване сараднике, двоје инструменталиста, једног младог оперског певача и два глумца-комичара, који ће уз мој музички и поетски репертоар, смехом забављати публику. Кабаре носи име “Радосница”, а програм је под називом "Песмом до душе, смехом до срца".

Иначе, два своја концерта са истим сарадницима сам већ одржала у Арбону и Вајнингену и оба су била хуманитарног карактера. Сав приход сам упутила Кући могућности, Центру “Звезда” и хуманитарној организацији “Нисмо сами” из Мајданпека.

Жеља ми је да наставим овим путем радости и хуманости, али то није лако, јер су ипак финансије свима приоритет, од музичара до организатора. У таквим околностима, уметност је на губитку.