Богата историја добрих односа Србије и Мађарске

Сусрети на Сајму књига по правилу настављају да живе и након велике међународне сајамске манифестације, па се, као одјек, настављају и разговори о новим књигама, издаваштву и превођењу наших аутора на стране језике. Биографије српских владара и историографске књиге Луке Мичете привлачиле су пажњу бројних читалаца на Сајму књига, а овај српски новинар и публициста, некадашњи директор Танјуга и уредник листова „Студент" и НИН, наставља да пише и даље.

 На овогодишњем Међународном сајму књига у Београду могле су се наћи и ваше две најновије књиге: „Немањићи - Биографија" и „Случајна историја", у издању „Прометејa". Ускоро ће „Немањићи" бити преведени и на енглески језик. Од колике је важности да наша белетристика, историографија, али и публицистика, буду доступни читаоцима на другим језицима?

"То је од изузетне важности. Публицистика је, нажалост, најмање заступљена. Међутим, када је реч о преводима најновијих публицитичких дела на наш језик, ту нема замерке. Наши издавачи прате и објављују најважније светске наслове. Новосадски „Прометеј" ће уз несебичну помоћ „Телекома Србија" ових дана објавити моју књигу о Немањићима на енглеском језику", каже Мичета.

 Окренути сте историјским темама и написали сте бројне књиге о српским средњовековним владарима. Ту су биографије Светог Саве, Стефана Првовенчаног, краља Милутина, деспота Стефана Лазаревића, али и других важних историјских личности, као што је Душан Силни, Карађорђе или краљ Петар Први Карађорђевић. Колико истраживачког рада и чињеница тражи оваква тематика, а колики је ту удео ваше имагинације и креативне слободе?

"Озбиљна публицистика, како то у свету раде Монтафјоре, Хејстигс или Меси, подразумева дугогодишња истраживања. Тим темама сам се бавио док сам био и у новинарству. Сада је то само логичан, студиознији наставак. Књиге као дужи текстови, ако се може тако рећи. Славни српски новинар Предраг Милојевић је рекао својевремено да само велики писци имају право да пишу досадно, а да новинари морају да пишу занимљиво. То, чини се, посебно важи за публицисте, где се највише може уочити, како сте рекли, креативна слобода."

  За наше читаоце у Мађарској посебно је занимљив однос Деспота Стефана Лазаревића и мађарсkог краља Жигмунда, а управо се тиме, поред осталог, бавите у својој књизи „Деспот Стефан Лазаревић - први Београђанин". Какве сте све занимљиве детаље открили радећи на овој књизи, а који повезују наша два народа?

"То је велика епоха и прича о два велика владара. Добри односи Мађара и Срба започели су још у преднемањићко доба. Наиме, српски велики жупан Урош I (око 1112 - 1145) је повукао важан дипломатски потез када је 1127. године кћерку Јелену удао за слепог принца Белу, брата од стрица угарског краља Стефана II. Тај савез биће окосница Урошеве борбе за самосталност српске државе.

Бела је владао Угарском десет година (1131-1141) уз подршку краљице Јелене и њеног ванредно способног рођеног брата Белоша. Белошева снага и утицај на угарском двору достићи ће врхунац када 1145. године постане палатин, прва личност на двору после краља. Жупан Белош - са титулама дукса, хрватско-далматинског бана, а потом и палатина - дакле, са свим владарским овлашћењима, био је фактички владар Угарске и остао најутицајнији човек ове државе, најмоћније у Средњој Европи, пуне две деценије. Био је и први познати бан Хрватске после њеног пада под угарску доминацију.

Српски принц и угарски палатин Белош ће остати упамћен у историји Србије и због чињенице да се његова кћерка, којој историја није упамтила име, удала око 1150. године за кијевског кнеза Владимира III Мстиславича из династије Рјуриковича, што је први случај орођавања једне српске и руске владарске куће.

Савезништво и пријатељство српског деспота Стефана и угарског краља Жигмунда је посебна прича. Колико је то било значајно, најбоље сведочи податак да је краљ Жигмунд с пролећа 1403. године обавестио бургундског херцога Филипа Доброг да је са деспотом успоставио савезничке односе", каже Лука Мичета.