Театар Бока - Пчелица Маја

Овом добро примљеном и посећеном представом, на најбољи начин обележен је крај веома успешне прве сезоне, берлинске играонице Штрамплица. Оливера Бекер потрудила се да у веома кратком року, припреми и адаптира на српски, Пчелицу Мају, а Јасмина и Радмила су успеле да анимирају децу и обавесте родитеље, тако да се за представу тражила карта више, а гледалиште је било препуно.

Одушевљена деца су претежно предшколског узраста, а Оливера је својим великим глумачким искуством, духовитим даром и шармом, успела да окупира њихову пажњу и одржи је непун сат, колико траје представа. Деца су са пуном концентрацијом све време пратила догађања на сцени, која су веома често прекидана салвама дечјег смеха, јер пред геговима Оливериних лутака, једноставно нису могла да се суздрже. О успешном извођењу представе, најбоље говоре одушевљена лица родитеља и радосна деца, која не би имала ништа против да и распуст брзо прође, само да поново уживају у Штрамплици и на представама луткарског позоришта Бока.

Власница, Оливера Бекер, о дечјем луткарском позоришту каже:

"Позориште Бока постоји од марта 2013. године, а иначе сам већ дуго година у пројекту као глумац луткар. У Берлин сам дошла 1997. из околине Београда. Тамо сам завршила глумачко-луткарски смер у Дванаестој београдској гимназији, а овде сам кренула на факултет као гост-студент, да бих усавршила језик и дефинитивно кренула да се бавим глумом и луткарством. Експлицитно је била у питању студија глуме, а луткарство сам завршила у Београду. Простор позоришта Бока, уступам и уметницима и младим музичарима који овде једном недељно пробају. Послеподне углавном користим за позоришне пробе.

Играм представе на немачком језику, а на нашем сам практиковала да играм једанпут месечно, током свих ових година. Ово данас је нешто ново, има много нових и младих родитеља, а пре десетак година када сам са тим кренула, публика је била доста другачија. Недељно имамо четири представе, неизоставан је термин недељом пре подне када играм са мојим луткицама, а преко недеље могу поједине школе да изаберту неку другу представу. Радим и у школи као позоришни педагог.

Припрема једне представе на немачком обично траје 3-4 месеца са обрадом лутака, а онда паралелно и преводим текстове на српски, тако да представе које радим, одмах могу да изводим и на нашем језику. Недавно сам упознала Јасмину Дрињак-Малогајски, погледала сам њихов концепт Штрамплице и веома ми се свидео. Она и Радмила Миловановић су све око представе организовале, и данас је присуствовала бројна публика. Ја сам потпуно задовољна, да је публика нешто могла да види, посебно да деца виде и чују нешто на нашем језику. Радо бих им понудила да и овде код мене у Панкову, реализују концепт Штрамплице."

О својој породици, која је такође добрим делом активна у сценским делатностима, Оливера је навела:

"Мој супруг Денис је инжењер на телевизији и хоби музичар, син Стефан студира саунд-инжињеринг и свира више инструмената. А ћерка Џенифер се бави бирократским пословима."

Како је дошло до реализације ове представе, наводи још и Јасмина Дрињак-Малогајски:

"Са Штрамплицом смо желели да мало другачије обележимо крај школске године, након што смо имали јако пуно активности, и замолили смо Оливеру из позоришта Бока да направи једну представу на нашем језику. Представу Пчелица Маја учи да лети направила је заиста експресно, за само две недеље. За то смо јој више него захвални. Било је то једно лепо дружење са пчелицом Мајом, која је научила да лети. То је уједно био и завршетак сезоне Штрамплице за ову годину. Од септембра крећемо у интензивну сарадњу са позориштанцем Бока, са позоришним представама и драмским радионицама са децом. Штрамплица ће бити један формат за децу до шест година."

Јасминин син, Теодор Малогајски, о представи Пчелица Маја учи да лети, има своје мишељење:

"Представа ми је сасвим ОК, мада сам пчелицу Мају ипак некако прерастао. Највише ми се допало када је Паво падао на главу, јер ми је то било много смешно. Дошао сам сам пре четири дана у Берлин, а од прошлог доласка порастао сам за шест центиметара. Лепо ми је у Берлину, и већ сам се уписао овде у школу. Са немачким језиком не стојим никако, ускоро крећем у трећи разред, и надам се да ћу немачки ипак некако научити."

Александар Филиповић је задовољан што је његова ћеркица најзад присуствовала нечему што је по њеном укусу.

"Дошао сам са ћерком која има четири године, ово је једна прелепа ствар, и мислим да би чешће требало овако нешто да се организује. Изненађен сам колико у Берлину има деце овог узраста, као што је моја ћерка. Данас је ово за њих заиста био један фантастичан доживљај. У Берлину сам преко тридесет година, и бавим се менаџерством у области спорта. Већим делом је то била кошарка, а сада је и фудбал актуелан. Настојимо да играче са Балкана пласирамо широм Европе. Живео сам у Београду где сам играо кошарку, у српској лиги, а као јуниор играо сам и са Сашом Обрадовићем и Александром Ђорђевићем у Црвеној Звезди, који су касније остварили велики успех као играчи", каже Александар Филиповић.

Јелена Мура сматра да се Штрамплица за њену ћерку дошла у правом тренутку, и више је него захвална што је прва сезона крунисана једном оваквом представом.

"Од како се појавила Штрамплица, упознала сам доста наших људи и много више се дружимо. Захваљујући њој сам и сазнала за ову представу, у којој је моја ћеркица Јована, заиста уживала. Она има две и по године, а у Штрамплици нам је много лепо, и обрадоваћемо се ако прерасте у вртић. Осам година сам у Берлину, а дошла сам из Скопља. Радим у ИТ сектору, а супруг Марко се бави финансијама. Јована иде у вртић и настојим да причам са њом и српски и немачки", каже Јелена.

Породица Бабић, успела је у комплетном саставу да пропрати "муке" пчелице Маје, док је научила да лети, а сестре, трогодишња Дана и четворогодишња Ленка, су сагласне када је пчелица Маја у питању, и готово у глас саопштиле:

"Много волимо пчелицу Мају, и ова представа нам се страшно допала. Ми идемо заједно у исти вртић, и тамо ћемо свима да причамо, какву смо лепу представу гледале."

Њихова мама, Кристина Алексић-Бабић је додала:

"Јако нам се допала представа, деца су уживала, и већим делом се слатко смејала. А када видите дечје осмехе, можете да будете сигурни да је било савршено. Њих две су први пут у једном луткарском позоришту, и ово им је нешто потпуно ново. У почетку нису знале шта их очекује, али сад су одушевљене, и већ једва чекају да дођу поново. Имамо широк круг пријатеља из наше земље, тако да Ленка и Дана имају доста могућности да причају српски са другом децом. У Берлину сам девет година, а супруг Душан мало мање. Дошли смо из Београда, Душан је електроинжењер, у фирми која прави софрвере за друге фирме. Ја сам молекуларни биолог, радила сам на клиници Шарите, у фармацеутској компанији Бајер, а управо сам добила један нови посао, у Роберт Кох институту. У Београд одлазимо све ређе, на шта је највише корона утицала. Недостају бабе и деде, и остала родбина, а на друго смо се некако навикли."